Лето је. Дани су дуги, претопли. Једино су јутра очаравајуће свежа. Понедељак је, често туробан, не баш омиљени дан. Напреже се воља да се одобровољи. Исцуреће накупљена енергија, као кроз пешчани сат. Зрно по зрно.
Дан почиње музиком. Певушиш умишљени ритам док корачаш. За то ти не треба електроника. Ни сам не знаш одакле се јави. Одавно је склопљено то симпатично савезништво. Од тада те прати готово лака, опипљива нота из музичке кутије у твојој глави. Тако се искључујеш од света. То је твоје дугме прекида.
„Јутро ће променити све“. Јутром се заправо мењаш Ти. Сваким даном обгрљен си једним новим, тананим слојем промене. Ниси онај који је био јуче, прекјуче, пре месец дана. Свакако ниси онај који је ходао баш овом улицом којом сада корачаш пре пар година. Видиш себе у магновењу. Идеш му у сусрет, некадашњем себи – свом двојнику. Можеш готово да га додирнеш. Помало ти је жао тог човека. Не зна оно што ти данас знаш. Још увек не зна како ће се његова енигма решити. Па ти дође да му ставиш руку на раме, уз кратки стисак и готово неприметни климај главе. Покрет који значи – добро је. Да се не бави толико проблемима који се на њега обрушавају као стари напуштени амбар. Нека се и сруше могућности и наде. Тако је морално да буде. Проћи ће, помислиш да му кажеш. Ништа заправо није тако како изгледа. Сачекај да прође време, да научиш, да схватиш.
Посматраш му лице, замишљено. Разгрће по себи као по гомили јесењег опалог лишћа. Крцка, шушка и тражи. Готово сигуран да је на правом месту. Чкиљи од сунца. Размишља. Можда и он, као садашњи Ти, слуша своју крцкаву мелодију у глави. Можда и она њему помаже, баш као и теби, да се реши мисли у ројевима. Мисли које зује попут пчела. Посматраш му шаке. Твоје руке, теби добро знане. Прсте који су често стегнути у песници не би ли показао страх и стрепњу. Та навика ти је и дан данас позната. Никад ниси показивао страх јавно. То је твоја карактерна особина.
Али он те не види и не чује. Знаш да мораш да га пустиш, да га оставиш на том месту – самог. Да настави свој пут. Теши те помисао да је јак, непокорен. Носила су та леђа и тежи терет. Пушташ га да прође мимо тебе. Одлазите свако својим путем.
Врућина ти већ пулсира вену у пределу слепоочница. Мигрена у најави. Одлазиш до оближњег кафића да попијеш кафу и да се расхладиш. Препушташ се мирису кафе, ослушкујеш звецкање шоља. Музика је заглушујућа. Конобар долази до твог стола, замолиш га да мало појача звук. Да ти разигра ум.
Нема гужве. Сви су напољу док ти седиш сам унутра. Не волиш гужву и посматраче. Замарају те једна иста лица. Замарају те погледи. Удахнеш и полако затвориш очи. Опипаваш по торби аналгетик који, како се чини, пречесто пијеш. Помислиш како је самоћа умирујућа. А онда помислиш, шта ако и тебе посматра неко. Не видиш га јер тај неко си Ти. Пар година старији. Можда би ти ставио руку на раме. Покрет који каже – добро је. Ти не знаш оно што он зна. Још увек не знаш како ће се твоја енигма решити. Говори ти – проћи ће.
Увесељава те ова помисао. Уз најлепши смешак, отпијеш гутљај кафе. Чуда су могућа.
Чудо – то си ти.
Мигрена полако попушта.
