Zlobnica
Zvala se Kristal. Ime joj je bilo čisto, jasno i svetlo. Bila je skromna, umiljata, iskrena, čestita devojka, studentkinja na Fakultetu organizacionih nauka i pred njom je bila blistava budućnost po rečima njenih profesora i koleginica. Izazivala je muškarce sa svojom bujnom plavom kosom i krupnim zelenim očima boje smaragda, ali ona i nije mislila o ljubavi i poznanstvima nego da na vreme položi sve ispite i zaposli se, jer je bila srednjeg staleža, i živela sa starim ocem i bolešljivom majkom u jednosobnom stanu sa malom terasom na kojoj je bilo muškatla i drugog cveća, koje je ona, sa pažnjom i ljubavlju negovala i svakodnevno zalivala. Za razliku od drugih, ona je morala da radi i dodatne poslove ne bi li platila studije i ispite. Jedni su je razumeli i odobravali joj. Drugi nisu. Aleksija posebno. Njena najbolja drugarica. Nešto starija od Kristal, ona je uživala u luksuznom stanu, na drugom spratu, u Novom naselju, sa dve sestre i bratom. Dobijala je i ptičije mleko, što bi se reklo u narodu. Njeni su bili ugledni lekari i radili su i u privatnim klinikama. Nisu imali bogzna kakvo poreklo, niti su im preci bili u partijama, nego su svojim trudom, znanjem i radom, postigli u životu. Provodili su se, putovali i ispunjavali deci sve što požele. Aleksija se pred sam ispit iz menadžmenta, hvalila da će da putuje na Azurnu obalu, kako bi upoznala bolje Francuze, i usavršila francuski, koji nije položila prošle godine, ali daće ga ove, to je jedini ispit koji nije dala. Kristal je sve to slušala, sedeći i preslišavajući se za ispit. Aleksija je nastavljala.
~ A na leto ćemo da idemo na Havaje.
~ Tamo možeš da ideš u svako doba godine ~ dodala je jedna studentkinja, slična njoj po karakteru. ~ Ti ne putuješ, Kris? ~ pitala je.
~ Ne putuje jer nema sredstava ~ preduhitrila je Aleksija, i Kristal je prekorno pogleda. ~ Šta je, šta si se naljutila? Znaš da ne lažem. Čistila si i kod nas sobe. Zar je to sramota?
~ Ne stidim se ja nikakvog posla, samo da platim sebi školovanje.
~ Ej, Alek, ne preteruj. Kris je sjajna devojka ~ ubacio se student Nemanja, koji je ulazio u kafić i poručivao piće.
~ Vrednost devojke nije u bogatstvu, načinu oblačenja ili lepoti već u srcu.
~ Postao si pravi romansijer i zaštitnik žena. Ja bih te tako okarakterisala. I u nižim razredima osnovne, sećaš se, išli smo zajedno, bio si ćutljiv i povučen dečko. Niko te nije gledao, a otkad si se upisao na fakultet si se promenio, i znaš da odgovoriš, ako ti nešto ne prija. Samo izbaci tu poeziju iz glave.
~ A ti ne budi zlobnica ~ rekao je Nemanja. Koleginica je pogledala u Aleksiju.
~ Svira on i na gitari ~ dodala je ona. ~ Pođimo na predavanja ~ zamolila je i šapnula joj. ~ Sviđa mu se Kris. A ona nije za njega. Ti jesi.
Aleksija je raširila svoje tamnoplave oči iznad koji su bile guste, crne obrve. Ništa na njoj nije bilo lepo, sem očiju. Bila je suvonjava devojka, sive kose, ni po čemu interesantna. Nije bila ni bistra, ni načitana. Ranije je išla na časove plesa, slušala dens pesme. I odbojku je trenirala. Učila je i plivanje. Bila je najmladja od četvoro dece, i roditelji su joj sve ispunjavali. I u školi je tako bilo. Na fakultetu su profesori znali da budu i strogi. Nisu joj svi povladjivali. Morala je da uči. Kristal su cenili, divili se njenoj lepoti, a u njoj je to budilo ljubomoru, bes i mržnju. Ljutila se i na Nemanju. Šta ima da je gleda? Ona će ga osvojiti. Reći će Kristal da ga ne gleda. Ako nastavi, zapostaviće studije. Šta će onda biti?
Sutradan nije videla Kristal na studijama. Javili su da je teško njenoj mami. Kad ju je nazvala, čula je samo plač i jecanje na slušalici. Majka joj je umrla. Morala je da bude sa ocem.
~ Ti ćeš se Kristal udati. Nećeš više raditi po kućama. Našao sam ti muža ~ saopštio joj je otac posle sahrane.
~ Tata, ne živimo u srednjem veku. Ne možeš mi to uraditi. Otkud ta promena kod tebe? Imaš li ti srca? Sad znam. Nemaš, i nisi nikada imao. Vidjao si se sa drugom ženom. Teraš svoje dete, dan posle majčine smrti. A ženiš se sa drugom. Zar ne možeš da sačekaš još dve godine, da završim studije? Ja ionako radim. Dajem redovno sve ispite, i profesori polažu nadu u mene. A ti me daješ drugom. Pa ko je on?
~ Gospodin Tošić. Bila si mala. Upoznala si ga davno. On je dobrostojeći čovek i iskusan je. Dva braka je imao.
~ Udaješ me za onog ,slončeta.’
~ Slonče, ali to slonče je iskusno. I traži čestitu devojku. Raspitao sam se o njemu. Ne dajem te nekom nepoznatom, i čoveku koji se pravi da je bogat a nije. Ne mogu reći da živi u vili, ali bogami ima dva stana, dobru platu, i nije stariji više od dvadeset pet godina od tebe. Nećeš se venčati u crkvi, ali biće lepo venčanje u Opštini. Sve je već sredjeno. Ja se neću raspravljati oko toga. I nemoj da se žališ nikome. Neće biti po tvom. Rekao sam šta imam.
Kristal je bila nesrećna tih dana. Morala je da pristane. Napustila je fakultet i otišla da živi u drugi grad. Ni Aleksiju nije obavestila o očevim planovima. Svi su bili iznenadjeni što je više ne vidjaju na fakultetu. Ali, vreme je prolazilo, za Kristal niko nije čuo, a Aleksija je iskoristila njenu odsutnost da osvoji Nemanju, i ono što je naumila, to je i ostvarila. Ne samo što se udala za onog koga je želela, nego je postala i uspešna u poslu.
Kristal, milujući svoj stomak i radujući se devojčici koja je na putu, slušala je intervju svoje drugarice na televiziji.
~ Šta to gledaš, Kristal? ~ pitao je suprug, ulazeći u kuću, i ljubeći joj stomak.
~ Jednu prijateljicu ~ reče i pokaza mu.
~ O, Aleksija!
~ Poznaješ je? ~ začudila se.
~ Sedi, dušo. Neću da se zamaraš. Da, čuo sam za nju. Ima ćerku i sina. Ti i ja smo čekali duže na ćerkicu. A ona i Nemanja su dobili ćerku i sina pre četiri godine.
~ Nemanja, kažeš? ~ iznenadila se.
~ On je sin jednog zlatara.
,Nikad mi to nije rekao.’ pomislila je Kristal.
~ A ti se odmaraj, dušo. Još dva meseca. I konačno ćemo biti sa našom ćerkom. Kako ćemo je nazvati?
~ Ne znam, dogovorićemo se.
Poljubio je blago, i seo za sto da jede. Kristal se zamislila. Da se onda obratila Nemanji, sve bi bilo drugačije. A Aleksija je simpatisala Nemanju, i nikad joj to nije priznala. Nemanju je ogovarala da nije onakav kakvim se predstavlja i da je veliki ženskaroš. ,Piše poeziju! Možeš misliti! A juri ženske.’ Tako je pričala. Zavidela joj je, vredjala svakoga, pa i nju je ponižavala.
Eto, neke devojke nemaju sreće. Život nekad nije pravedan prema dobrim, poštenim i iskrenim devojkama kao što je Kristal. Ali, Kristal se nije ljutila, ona je volela što joj je drugarica srećna u braku i ima uspešnu karijeru, a ona, iako se nije udala po svojoj volji, volela je što će dobiti devojčicu i boriti se, da barem ona ima više sreće.
