Ispod mladog drveta jabuke, na drvenoj hoklici, sedela je starica. Lagani prolećni vetrić nanosio je jutarnju svežinu na ženino lice. Uvijena u maramu oker boje i obučena u kućnu haljinu sa belim kockicama i sa vunenim štrikanim čarapama navučenim do pola listova, izgledala je kao i sve bake. Gledala je neodređeno ispred sebe kršeći okoštene prste u krilu. Njen zamagljeni pogled iza mutno-plavih očiju krio je britak um ugrožen dugogodišnjom demencijom. Starost se osetila na naboru njene kože, svaka pega na rukama je pričala priču o teškoj sudbini žene koja je nekad bila. Bolestan um, nesvestan života oko sebe, iznenada se probudio kao medved iz dugogodišnjeg zimskog sna željan meda; probudila se davno uspavana utvara iz daleke mladosti. Lik devojčice kose boje žita upletene u jednu dugačku pletenicu i bistrih plavih očiju, zablještao je poput vatre u umu starice. Uzdahnula je, bečeći oči u utvaru. Senka devojčice se široko smešila grleći još četiri devojčice pored sebe. Sve su bile istog uzrasta, iste visine i bezbrižnih lica. Stvarala se atmosvera neke davno izgubljene uspomene, ubrzavajući puls kod starice. Sada ih je jasno videla u svom umu: znala je koja su im imena, njihove omiljene boje i jela, imena simpatija i sudbina koje su ih zadesile. U velikom naletu sećanja, nizale su se slike iz davno zaboravljenog života: drugarice koje su bile njabolje prijateljice, tako različite i po liku i po karakterima i po afinitetima, a opet tako bliske i nerazdvojne. Sada su sve devojčice-utvare gledale u senilnu ženu. „Milice…“, prošaputala je žena i utvara crne kose se nasmešila široko otkrivajući krezubi osmeh. Drhtavim glasom je izgovorila i sledeće ime: “Vido…“ i devojčica riđe kose i pegavog belog lica je stidljivo pogleda. Starica se tresla od uzbuđenja i počela je da se smeši: „Rado!“, gotovo je vrisnula i smeđa devojčica razbarušene kose čupave kose je pozdravi visoko podižući ruku. Sledeće izgovoreno ime je bilo ime „Milena“ i devojčica-utvara tog imena je pozdravi namigujući joj svojim prozirno-zelenim očima. Ostala je samo još jedna devojčica čije ime još nije izgovoreno. Sa dugačkom pletenicom koja je sezala do pola leđa, stajala je uspravno i ponosno gledala staricu u oči. Prozirno-plave gledale u u mutno-plave, odlučno i istrajno, dok se babi ne ote glasan smeh. „Sećam te se, lepoto!“, rekla je žena radosno. „Sećam se te odlučnosti, te snage i hrabrosti, ali kako ti beše ime…“ i tada se kao je vetar šapnuo ime, a ptica na grani zapevala, „Setila sam te se, Anđelka“, smejala se žena otkrivajući usta bez zuba. „Zaboravila sam na tebe“, rekla je setno i pomalo tužno, “Ti nosiš radost i mladost, a meni sve što je ostalo je zaborav“. Nemirne uspomene su joj igrale pred očima, blješteći i dozivajući je. Mladost i starost, u svoj svojoj snazi i nemoći, jedno naspram drugog. „Zaborav…“, prošaputala je opet i utonula u doboko ništavilo. Starica je sedela praznog pogleda uprtog u daljinu. Um joj se opet ugasio i zavladala je tama. Iskra u oku se opet ugasila, ovaj put, zauvek. U dubokom tamnom ponoru sećanja, nastavile su da žive utvare, u sivilu, u tami i na svetlu koje se gasilo.
