Mislim da je večeras ta noć, večeras ću oduzeti sebi život. Juče je bio moj zadnji radni dan, nisam rekao svojim kolegama da ne mislim više dolaziti na posao, ali zašto bih. Danas sam odlučio posetiti kuću gde sam do skoro živeo sa svojom ženom. Kako sam se parkirao na prilazu i otvorio kapiju dvorišta video sam svoje dve ćerke kako se igraju. Nisam bio siguran čega su se igrale, samo su trčale oko po travi smejući se. Barem dok nisu mene videle. Kada su me ugledale nervozno su počele da gledaju sa strane, pokušavajući da me ne gledaju u oči, ali ipak uvek se vraćajući na mene. Počele su uplašeno da hodaju ka ulaznim vratima kuće plačući i vrišteći. Moja žena je istrčala iz kuće i uvele moje ćerke unutra. Vratila se i počela da mi se dere u lice kako trebam da odem odatle. Tako da jesam, bez ijedne reči, okrenuo se i otišao. Do skoro su me moje devojčice obožavale. Skičeći od radosti kada čuju da ih vodim na igralište ili im pravim njihovu omiljenu večeru. Nešto im je rekla o meni, samo nisam bio siguran šta. Nakon toga sam se odvezao da pokupim hranu i otišao na igralište. Tamo sam sedeo barem dva sata polako uzimajući zalogaje pljeskavice. Sedeo sam tamo i gledao decu kako se igraju. Gledao sam ih pažljivo. Dečak i dve devojčice su se igrali u rupi peska, kao što su nekad moje devojčice radile. Dva dečaka na ljuljaškama, i jedan dečak i jedna devojčica unutar drvene kuće sa toboganom. Roditelji su sedeli na drugim klupama, gledali su telefone. Šta ako se nešto desi sa njihovom decom? Ako nestanu? Da li bi primetili? Ta i slična pitanja jurila su kroz moju glavu. Jedna devojčica u pesku me je pogledala, ja sam joj se nasmešio, sklonila je pogled. Kada su roditelji odveli svoju decu kući i ja sam otišao. Odvezao sam se do radnje gde sam kupio gajbu piva i odvezao se do hotela gde sam iznajmio sobu na zadnjem spratu na jednu noć. Soba je imala sve, bila je poprilično velika soba. Izašao sam na balkon i počeo da gledam u daljini dok sam u svojoj desnoj šaci držao limenku piva. Onda sam čuo kucanje na vratima. Prišao sam i pogledao kroz špijunku, to sam bio ja. Možda malo drugačije obučen, malo bolje, ali to sam bio ja na drugoj strani ovih vrata. Otvorio sam i pustio sebe unutra. Drugi ja je seo na krevet gde sam mu ponudio pivo. Uzeo je i uz smešak počeo da ispija limenku. Kada sam se vratio na svoju poziciju na balkonu naginjujući se preko ograde gledajući u daljinu zamišljajući da sam negde drugde. Volim noć, volim atmosferu koju ima, tako prelepo. Taj miris, taj miris hladnog vazduha dok se šetaš ulicom obasjanom samo noćnim lampama, kao druga realnost, realnost u kojoj život ima smisla. U kojoj je život lep, u kojoj sam ja samo duh bez obaveza. Jedina poenta postojanja da budem u tom trenutku i da uživam. Izgubljen u svojim mislima drugi ja mi se pridružio. Naslonio se sa moje leve strane sa pivom u levoj šaci gledajući u daljinu. Kao da gledam u ogledalo, možda je on verzija mene koja će ostati ovde kada mene ne bude. Tišinu je prekinuo drugi ja,
“Kakva divna noć, zar ne? Zašto ne prošetaš?” I bio je u pravu. Obukao sam moju tanku crnu jaknu, nazuo patike i izašao napolje. Ne sećam se da me je moj drugi ja pratio, ali dok sam hodao ulicom on je bio pored mene. Nisam znao gde da idem, da li samo da idem u krug dok mi ne dosadi ili? Kada je drugi ja ponovo progovorio,
“Zašto ne posetiš svoju ženu? Imam osećaj da ćeš ovoga puta imati više sreće” Poslušao sam ga. Trebalo mi je pola sata ali prošetao sam do kuće gde sam do skoro živeo. Kapija zaključana, ali bez puno truda sam je preskočio. Na ulazu u kuću drugi ja mi je nešto pružio. Metal se sijao na mesečini i mogao sam videti svoj odraz na nožu. Vrata nisu bila zaključana, nikada ih nije zaključavala. Drugi ja me je čekao ispred vrata. Ušao sam u spavaću sobu moje žene, i po poslednji put slušao njeno disanje. Popeo sam se na nju što ju je probudilo. Moja šaka na njenim ustima ju je sprečavala da napravi bilo kakvu buku osim drmanja kreveta. Nije mogla pomeriti ruke, čvrsto sam ih držao svojim nogama. Počeo sam da zabijam nož u njene grudi, svaki ubod za bol koju mi je nanela. Nije joj dugo trebalo dok je preostalu snagu koristila samo za neuspele pokušaje disanja. Uz jednu suzu niz njen obraz, njena ruka je pala, a njen pogled postao prazan. Nakon toga ušao sam u sobu mojih devojčica i prodrmao im ruke. Probudile su se misleći da sam ja njihova majka. Odveo sam ih do njihove majke, kada sam ih uveo u sobu i upalio svetlo. Mislio sam da će biti srećne, sada kada njihove majke više nema. Mislio sam da napokon nas troje možemo biti srećni. Izgubio sam nadu u to kada su počele da vrište. Počeo sam da se derem na njih, govoreći im kako je ona bila uzrok naše nesreće. Kako one to ne vide? Njihov piskavi vrisak je počeo da me nervira. Ubio sam ih, ali nisam hteo da dam to zadovoljstvo svojoj ženi tako što ću ih leći pored nje. Ne, zakopao sam ih u dvorištu. Dok sam to radio moj drugi ja mi je govorio kako nije bilo drugog izbora, i kako sam dobar posao obavio. Kada sam završio otključao sam kapiju sa unutrašnje strane i izašao napolje. Nakon toga sam se vratio u hotel, ali ne u moju sobu. Popeo sam se na zadnji sprat gde su bila vrata koja su vodila na krov. Bila su zaključana, onda je drugi ja prišao vratima. Nešto je uradio i vrata su se magično otključala. Hodao sam po krovu hotela gledajući na dole, ljudi baš izgledaju kao mali mravi sa ove visine. Gledao sam na dole zamišljajući sebe kako padam kroz vazduh. Moj ja je stajao pored mene,
“Vreme je” rekao je. Pre nego što sam uspeo da to uradim, moj telefon u džepu je zazvonio. Bio sam siguran da je moj telefon ostao u mojoj sobi hotela. Javio sam se i sa druge strane se čuo muški glas,
“Pozdrav gospodine ##### ######, ja sam Mihajlo Denić iz korporacije Senka. Kao osoba koja se veoma brine za vas savetao bih vas da ne radite to što ste naumili. Vi ste izabrani kao novi stanovnik sela Nova Zora. Gde imate sve što ste ikada zamišljali, sa nula troškova. Živite tamo, i još bi ste dobijali novac za to.” Nisam bio siguran ko je ovaj čovek, nisam nikada čuo za njega. Ipak, iako ne mislim da moja osećanja i ono što me izjeda iznutra ne može da se popravi onime što mi je ovaj čovek obećao. Nekako je učinio da sve što mi je rekao zvuči baš kao nešto što mi treba. Nisam stigao ništa da kažem kada je čovek rekao da će kola večeras stati ispred ovoga hotela da me pokupi. Tako da sam se spakovao. Moj drugi ja je nestao od kako sam se javio na telefon. Nisam siguran gde je otišao ali imam osećaj da će se vratiti. On je ipak ja zar ne? Dok sam stajao ispred hotela sa svojim stvarima mogao sam videti malu devojčicu koja priča na telefon sa osobom koju je nazvala majka. U daljini sam mogao da vidim kola kako usporavaju što su bliža hotelu. Pre nego što su kola stala prišao sam devojčici, moja visoka figura se uzdizala iznad nje kao orao pred mišem. Uhvatio sam devojčicu i zgazio njen telefon kako joj je ispao iz ruke. Zašto moja žene nije mogla samo da mi dopusti da vidim svoje ćerkice? Znali smo se možda samo par dana ali zar to nije dovoljno da zavoliš nekoga. Toliko puta sam pokušavao da je nateram da me zavoli, toliko puta sam joj donosio cveće. Toliko puta sam dolazio na njene rođendane samo da bi me njen bivši muž izbacio. Od kako je on nestao mislio sam da će me devojčice više zavoleti, nije bilo tako. Čak i kada sam čuo kako pričaju njenoj majci da je čudovište ispod njihovog kreveta. Ja sam se sakrio tamo, kako bi ih zaštitio. Uvek su bile tako ne zahvalne, ali valjda će ovoga puta biti drugačije. Ušao sam u kola sa njom, čovek za volanom me je pogledao, klimnuo glavom i krenuo da vozi. Ovoga puta će biti drugačije, znam to.
