Toliko je razgovora koji se nisu dogodili, a svaki put sam ih proživela.
Znaš — Mi postojimo sročeni u nekom nerešivom kodu, koji se gasi svaki put kad ruke požele nešto više.
Više od onoga što imamo.
Jer mi smo tama, koja pokušava da postane svetlost,
begom u dubine senki.
Ti si sve ono što ja ne priznajem,
ti si apsolutizam besmisla.
Ne vodiš nigde. Stojiš u mestu.
Daleko od javnih trgova,
tržnica i bifea uzavrelih dimom.
Ti si mrlja na haljini,
koju uporno pokušavam da skinem,
a ona se ne da.
Opire. Vrišti. Ne silazi.
Šta smo mi, jedan drugom?
Ništa…
…ili sve ono što ne bismo trebali biti…
