U najdaljem ćošku radionice starog majstora, ponosno je stajala jedna kutija sa alatom. Nije to bila kutija kakve se proizvode u današnje vreme, od plastike, sa točkićima, raznih boja i namena. Ovo je bila jednostavna, metalna kutija, koja kad se otvori ima još par malih pregrada za razne šrafove i sitan alat. Boja joj je već bila izguljena od silne upotrebe i mnogobrojnih popravki i majstorija u kojima je učestvovala. Uprkos činjenici da je imala podosta godina radnog staža, ona je ponosno čuvala svoj sadržaj. Tu je bilo raznog alata, kojekakvih šrafcigera, nasadnih i viljuškastih ključeva, makaza, turpija, stega, špahtli, svega onoga što bi moglo da zatreba veštim, majstorskim rukama.
Među svim tim alatom, svoje mesto su pronašla i jedna električarska klešta. Njih je majstor posebno voleo zbog specifičnog oblika jer su bila u stanju da dohvate i čvrsto zagrle, svaki mali neposlušni šraf i sa lakoćom ga odvrnu. U suštini, to im je bila namena, i majstor ih je samo za to i koristio.
Vremenom je električni alat zauzimao mesto ovom starom, priručnom alatu, pa je kutija uglavnom skupljala prašinu u ćošku radionice i beskrajno se dosađivala.
Stara klešta su počela da se osećaju pomalo zapostavljeno, jer za alat nema ništa gore, nego kada besposlen čami u kutiji.
Ah, da mi je još neki šraf da odvrnem!-mislila su stara klešta…Čisto da se podsetim čuvenih popravki starog majstora! Kao onda kad se mučio da popravi kolica svom unuku, a jedan mali, zarđali šraf mu nije davao mira. Dugo se mučio da ga dohvati raznim ključevima, stegama, ali šrafić je tvrdiglavo odolevao!
Taman kada je hteo da iseče ceo taj deo, što bi mu dodatno zakomplikovalo posao, rešio je da još jednom proba, baš sa starim, električarskim kleštima. I gle čuda! Klešta su, ozbiljno shvativši svoj posao, čvrsto zagrlila šraf i nisu ga puštala dok nije pristao da napusti svoje mesto.
Od tada, ta klešta su imala jedino zaduženje u vidu odvrtanja starih, zarđalih šrafova, što su ponosno i radila, dugi niz godina.
Sad se sve manje proizvode šrafovi koji imaju tu gadnu naviku da zarđaju i klešta su sve ređe napuštala kutiju sa alatom.
Zar više nikada neću nikome zatrebati? Da li je moja jedina svrha bila odvrtanje starih šrafova?-tužno su pomislila stara klešta?
Jednoga dana, stari majstor uđe u taj, udaljeni deo radionice noseći nešto u rukama. Bio je to akumulatorski odvijač najnovije generacije, samo što nije davao znake života. Majstor ga je rasklopio i došao do žičice koja je pravila problem. Bila je nezgodno postavljena i jedino alat sa specifičnim “kljunom” je mogao da dopre do nje. Majstor se setio da je tu negde imao jedna, baš takva klešta. Sva srećna, klešta su odgovorno prionula na posao i ubrzo je kvar bio otklonjen. Aku-odvijač je nastavio da uspešno rešava probleme sa šrafovima, a klešta su dobila novo mesto, na tabli sa alatom iznad glavnog stola u radionici.
Ušuškani u sopstvenoj komfort zoni, ušuškavamo i svoje talente koristeći ih jednosmerno, ni ne uzimajući u obzir da ih imamo da bi nam služili kroz život u raznim situacijama i namenama.
