Odrasla sam u Surčinu sa mamom, tatom, sestrom, babom i dedom. Živeli smo jedni drugima na glavama; prostora nije bilo dovoljno, a mišljenja je bilo previše. Baba i deda su često upadali u sobu u kojoj smo spavali mama, tata, sestra i ja. Tačnije, u kojoj smo živeli, jer nam je to bila i dnevna soba i soba za igru i soba za goste, koji nam, srećom, nikad nisu dolazili.
Baba i deda nisu voleli mamu prvih dvadeset godina. Što je, kad razmisliš, sasvim logično. Prvih dvadeset je uvek najteže. Posle valjda bude lakše. I zaista, jednog jutra, posle tačno dve decenije, zaključili su da imaju najbolju snajku na svetu. Kažu, svećom da su je tražili, ne bi je našli.
To otkriće dogodilo se tokom letnjeg raspusta. Sedela sam u dnevnoj sobi sa tatom, pila sok od borovnice, dok je on bio na svom ko zna kom pivu tog dana. Baba i deda su sedeli ispred prozora i uz kafu komentarisali prolaznike. I šta znam, valjda je naišla komšijska snajka, po kojoj su, po običaju, fino opleli, a onda su se setili da imaju i oni jednu. Razlika je bila u tome što je njihova – najbolja.
Tata i ja smo se pogledali, ne baš sigurni da smo dobro čuli. ,,Stvarno, nema je takve nigde”, dodao je deda. E, tu se umalo nismo udavili! Bila sam možda treći razred, ali život u toj kući nije bio život u kojem imaš luksuz da ne znaš šta se dešava, samo zato što si dete. Znaš ono kad kažu ,,Crni ti, nemoj pred detetom!” Toga kod nas nije bilo. Uzela sam fiksni telefon i pozvala mamu na posao da joj prenesem vesti. Delovalo mi je da bi trebalo da zna da je, posle nešto dužeg probnog perioda, konačno prihvaćena.
Sećam se da je tog dana jedva došla kući, imala je visok pritisak i čudno trnjenje u glavi. Posle je bila i u Svetom Savi zbog zapaljenja moždanih nerava, ali su je baba i deda voleli. Šta ćeš, ljubav boli.
