ĐURĐEVDANSKA PESMA KOJA JE NADŽIVELA SMRT( neispričana priča)
Đurđevdansko jutro 1942. nije svanulo kao praznik. Nije mirisalo na đurđevak, niti je donosilo radost. Nad Sarajevom se nadvila tišina koja je bolela, a u toj tišini – zatvoreni vagoni, bez vode, bez hrane, bez nade.
U tim vagonima nisu bili samo ljudi. Bile su to neizgovorene priče, neostvareni snovi, majčine brige i mladalačke nade. Hiljade njih, stisnutih jedni uz druge, pokušavali su da pronađu dah u vazduhu koji je nestajao. Strah se širio brže od tame. Neki su ćutali, neki su molili, a neki su već gubili veru da će ikada više videti svetlost dana.
A onda – iz jednog vagona, iz jednog grla koje je drhtalo, ali nije htelo da ćuti – začu se pesma.
Ne glas pobede. Ne glas radosti. Već glas prkosa.
— “Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni… Đurđevdan je…”
Bio je to trenutak u kome je čovek odbio da bude samo žrtva. U trenutku kada mu je sve oduzeto, ostala mu je jedna stvar – dostojanstvo. I pretvorio ga je u pesmu.
Uskoro su se drugi pridružili. Tiho, pa sve jače. Kao da su tim glasovima razbijali zidove straha. Pesma je prelazila iz vagona u vagon, poput plamena koji ne gori da uništi, već da osvetli. U tom mraku, ljudi su se ponovo setili da su živi.
Ali i to malo svetlosti bilo je previše za one koji su želeli tišinu.
Prozori su zatvoreni.
Vazduh je nestajao.
Pesma je postajala sve tiša, ali nikada nije sasvim utihnula.
Od oko tri hiljade onih koji su krenuli na put, mnogi nisu stigli ni do kraja tog puta. A oni koji jesu, stigli su u Jasenovac – mesto gde je čovek bio sveden na broj, a život na slučajnost. Od svih njih, samo je mali broj dočekao da ispriča šta se dogodilo.
Ali priča nije umrla.
Jer ponekad, ono što ne može da preživi telo – preživi glas.
I zato ova priča nije samo o stradanju. Ona je o izboru. O trenutku kada čovek, čak i na ivici smrti, bira da ne mrzi, da ne ćuti, da ne nestane bez traga.
Pesma koja je tog jutra pevana nije bila samo pesma. Bila je dokaz da čoveku možeš oduzeti sve – ali ne i njegovu poslednju odluku: da li će u tišini nestati ili će, makar i poslednjim dahom, ostaviti trag.
A oni su izabrali trag.
Zato se Đurđevdan i danas ne peva samo kao pesma. Peva se kao opomena.
Da zlo počinje onda kada ljudi ćute.
I da nada počinje onda kada neko, makar i sam, odluči da zapeva.
Postoje trenuci kada čovek nema ništa osim glasa.
I postoje trenuci kada je taj glas dovoljan da nadživi i smrt i vreme.
Đurđevdanska pesma iz voza smrti nije samo deo istorije — ona je opomena.
Da se dostojanstvo ne predaje.
Da se identitet ne gasi.
Da se sećanje ne briše.
Dok god se ta pesma peva,
dok god se priča o onima koji su je pevali u najcrnjem času, oni nisu nestali.
A mi nismo zaboravili.
Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni… Đurđevdan je!
Dalibor
