Ciganče stoji pred vratima, čeka te da siđeš. Čeka te toliko uzbuđeno, kao da sutra ne postoji. Čak i potskakuje od sreće, poput malog kučeta. Nasmejano i nestrpljivo stoji ispred zgrade, sa očima širom otvorenim, punim nade, i cupka. Malo mu treba da zaigra ispred ulazom zgrade, toliko ga lako ponese osećaj sreće da mu muzika nije ni potrebna. Ta mala stopala veoma dobro znaju kako da se kreću.
Iz ulaza čuju se glasovi. Majstori sede zaglavljeni nasred stepeništa i, mada ih je četvorica, nijedan ne izgleda kao da zna da odgovori na pitanje kako su se zaglavili. U tom trenutku Andrej izlazi iz stana i pogleda nadole – ima šta da vidi. Tamnosivi kauč koji su pre nekoliko minuta izneli preko praga izgleda kao da je pronašao novi dom ranije nego što se očekivalo – zaglavljen između prvog sprata i prizemlja u njegovom ulazu. Iskreno, nije izgledalo toliko loše, ali od glasova majstora počelo je da mu se vrti u glavi pa je rešio da im pomogne. Posle nekoliko pokušaja i desetak minuta razmišljanja, uspevaju. Oslobađaju kauč i spuštaju ga dole, ispred ulaza. Andrej je odlučio da pokloni kauč, ionako više nije želeo da ga gleda. Unajmio je ljude i kontaktirao buduće vlasnike. Oni su već čekali dole, spremni da ga preuzmu.
Ciganče te konačno, posle svih napora, dočekuje. A jadno, ne zna kakva ga sudbina čeka.
* * *
Andrej više nije mogao da izdrži. Otkako sam nestala, učinio je sve što je mogao da sačuva moje prisustvo u tom stanu. Ali osećaj usamljenosti ga je preplavio (a da ne pominjem da je u celom tom procesu stan pretvorio u mauzolej). Tako je jednog jutra ustao i rešio da izbaci sve: police koje sam namestila (sa svim knjigama na njima), šarene tanjire koje sam kupila na našem poslednjem putovanju zajedno, fasciklu u kojoj sam čuvala zanimljive isečke iz novina, čak i moje omiljene cipele. I dalje mu je bilo čudno kako sam odjednom nestala. Nije moguće, koliko god da sam želela da odem, nije mu bilo jasno kako sam samo ustala i izašla, čak i bez pakovanja. Mogao je da se pomiri sa činjenicom da sam ostavila sve iza sebe, ali nije mogao da se pomiri sa cipelama. Osećao se kao da sam u jednom trenutku eksplodirala do te mere da sam otišla bosa.
Ali ja sam bila tamo. Sve do tog jutra, bila sam tamo.
* * *
Nisam znala šta nas čeka kada smo kupovali nameštaj za stan. Znala sam samo šta želim. Želela sam da izgradim dom, topao (i donekle funkcionalan). Proces je trajao mesecima, ali iskreno, uživala sam u svakom trenutku. Zajedno smo istraživali, pažljivo birajući svaki komad. Našli smo prelepe tepihe, zavese, stolice, jednu veoma lepu fotelju i nekoliko ogledala koja smo razbacali po čitavom prostoru. Zajedno sa svim biljkama, stan je dobio novo lice. Jedino što nam je ostalo bio je kauč. Potraga je trajala duže nego što smo očekivali. Postojao je jedan deo dana (a to se dešavalo svakodnevno), kada bismo oboje završavali svoje obaveze, svako na svojoj strani, i samo bismo se na deliću sekunde pogledali, bez ijedne izgovorene reči. Taj pogled bio je potsetnik da nemamo gde da sednemo. Tako sam jedne večeri, dok sam razgledala opcije koje me iskreno nisu impresionirale, naišla na jednu stranicu za nameštaj. Cilj je bio jednostavan: ako imaš komad nameštaja koji ti više nije potreban, fotografišeš ga, objaviš, i neko te oslobodi obaveze da ga gledaš u svom domu. U nekim slučajevima vlasnici su tražili simboličnu sumu novca za nameštaj, ali u većini slučajeva poklanjali su ga. Rešila sam da pregledam stranicu i, dok sam to otsutno radila, pojavilo se tvoje lice. Najlepša stvar koja mi je nedostajala. „Prodaje se tamnosivi kauč, hitno“, glasio je oglas. Odmah sam reagovala i poslala poruku vlasniku. Rekao mi je da već sutra mogu da ga preuzmem. Bila sam presrećna. Odmah sam pokazala oglas Andreju i, nakon što se složio, organizovala prevoz.
Kada si stigao, tri dana zaredom spavala sam na tebi. Mislim da nikada nisam toliko uživala ni u čemu. Očistila sam te, ispolirala ti nogare i smestila te. Savršeno si se uklopio u stan i zaista sam uživala u svakom trenutku. Ispružena, opuštena, srećna, sa rukama iznad glave, naslonjena na tebe. Postao si deo naše svakodnevice (Andrejeve i moje) i posle izvesnog vremena već smo se navikli na tvoje prisustvo u našim životima. Bio si poslednji deo slagalice. Sada smo imali sve.
Prošlo je nekoliko meseci, a ti si postajao sve udobnije i udobnije mesto za odmor. Jednog tmurnog prolećnog dana, kao da si znao koliko jedva čekam da se vratim s posla. Ugledala sam te još sa samog ulaza i rekla „Danas ću se posvetiti sebi.“ Posmatrao si me dok sam izuvala cipele i nisi me osuđivao što sam i jaknu i torbu spustila na pod. Umila sam se, obukla kratku prolećnu haljinu i krenula ka kuhinji. Trebao mi je topao zagrljaj, a bila sam sama. Napravila sam sebi kakao i sela. Nisam pustila muziku, niti sam dotakla telefon. Samo sam želela malo da sedim u tišini i odmorim se. Čak sam zapalila i cigaretu. Posmatrala sam beli dim kako se provlači kroz moje prste, ali nisam uspela potpuno da uživam jer me nešto prodrmalo. Kao kratak zemljotres, ali nije bio baš to. Ugasila sam cigaretu i ustala. Sve je bilo mirno, nije bilo razloga za paniku. Ostala sam tako nekoliko minuta i, kada sam shvatila da nije ništa strašno, ponovo sam sela na tebe. Nije prošlo ni deset sekundi pre nego što se dogodilo nešto novo. Odjednom me nešto štipnulo sa strane. Na trenutak sam pomislila da umišljam, pa sam ponovo približila šolju usnama i otpila još jedan gutljaj toplog kakaa. Čim sam spustila šolju na stočić ispred sebe, kao da si čekao upravo taj trenutak, napao si me. Povukao si me svom snagom ka sebi i, pošto sam bila zatečena, veoma lako si me savladao. Ti si živ. Velik. Snažan. I progutao si me celu. Bila sam toliko zbunjena, nije mi bilo jasno kako jedan kauč može da ima usta i guta ljude. Ali eto, preklopio si se preko mene i progutao me. Našla sam se u jednom mračnom prostoru. Ne stojim, ležim, ali mi je veoma neprijatno. Ne vidim ništa. Nisam sigurna da li imam razloga za paniku, jer po mojoj logici, ako si me „progutao“, onda mogu lako da izađem, zar ne? Ali ništa u ovoj situaciji nije bilo logično. Ležala sam tako neko vreme, sve dok Andrej nije došao s posla. Tražio me je po čitavom stanu, dozivao me, a ja nisam mogla da mu odgovorim. Vikala sam najglasnije što sam mogla, iako sam znala da me ne čuje. To je trajalo. Čula sam sve: kako me traži, kako me zove telefonom (i kako moj telefon zvoni pored njega), kako zove sve koje poznajemo i kako od svakoga dobija isti odgovor: „Ne, nije ovde, nismo se čuli danas.“ Osećala sam njegov bol i njegov bes. U trenutku kada sam osetila kako seda na kauč i počinje da plače, znala sam da se više ne vraćam, jer je duboko u sebi i Andrej znao isto. Sve nakon toga bio je očajnički pokušaj da se pomiri sa činjenicom da me nema, a ja sam bila tamo i gledala ga.
Nisam bila svesna, a možda još uvek nisam. Nikada se neću navići na to da postojim u tamnosivom kauču. Kažem „postojim“, a ne „živim“ (razlozi za to su više nego očigledni). U međuvremenu sam saznala nekoliko stvari – na primer, da ja nisam tvoja prva žrtva. Ovde već ima nekoliko ljudi. Tesno je. Ne možemo da se čujemo. Ne možemo da razgovaramo. Ali tu smo. Više nema mesta ni za koga drugog. Izgleda da je to nešto što radiš – ideš iz jednog doma u drugi i kradeš ljude. Shvatila sam da ne voliš cigarete. Izgleda da znaš da je jedan žar dovoljan da otkrije tvoju pravu prirodu, pa burno reaguješ svaki put kada neko zapali cigaretu u tvojoj blizini (kao ja tada). Sada znam i zašto. Jednom je, usred svog tog haosa, Andrej uzeo moju kutiju cigareta (koju nedeljama nije pomerio sa mesta na kojem sam je ostavila), izvadio jednu cigaretu, seo i zapalio je. Ponovo si se stresao. Nisi planirao da uzmeš njega, ja sam ti bila više nego dovoljna. Andrej se ne plaši zemljotresa niti bilo kakvih vibracija. Dopušio je cigaretu i ustao da otvori majstorima.
* * *
Pošto su te več odneli, posmatram kako se ponašaš prema novim vlasnicima. U meni je još uvek postojala ta mrvica nade da ćeš me osloboditi i da ću se odjednom naći nasred nečije dnevne sobe, zbunjena i uplašena. Uplašiću sve koji tamo žive, zbuniću policiju, pričaću, ali mi niko neće verovati. Izgledaću kao da sam se upravo vratila sa bojnog polja. Ponovo ću živeti. A u međuvremenu gledam kako se trudiš da svima bude udobno. Vidim da ti je ciganče omiljeno. Bila sam sigurna da je ono tvoj sledeći plen. Nisam znala da nećemo deliti istu sudbinu. Nisam znala da ćeš pasti pred tom čistom srećom.
Ali osećam nekakvo pomeranje. Osećam više prostora. Ljudi oko mene počeli su magično da nestaju, jedan po jedan. Nedostajaće mi oni. Ignorisala sam ih, ali sam se navikla na njihovo prisustvo. Ne znam kuda odlaze, znam samo da ću ja ostati. A već postajem svesna da više neće biti drugih ljudi. Ja sam poslednja i ostaću u tebi zauvek.
…sve što želim jeste da zapalim cigaretu.
