‘’Ljubavi, u mome srcu postoji
Mesto gde nikada ne zalazim, tamo spavaš.’’
Volela je taj osećaj kada olovkom dotakne papir i krene da piše, a reči samo klize.
Gledala je kroz prozor kako pada sneg. Otvorila je prozor da udahne malo svežeg vazduha i jedna pahulja joj je pala na nos.
To ju je podsetilo na jednu decembarsku noć. Mislima se vratila te davne 2009 godine.
Obučena u crveni kaput i sa crnom beretkom na njenoj lepoj glavi koju joj je jednom prilikom baka isplela, stajala je kod sata na Trgu Republike.
Sva ushićena i zaljubljena, čekala je. Kao po običaju stigla je malo ranije.
Na trenutak je pogledala na sat, a onda je osetila vreo dah i dobro poznati glas.
Okrenula se i ugledala njega.
Skoro da joj je šapnuo:’’izvini što kasnim, gužva je zbog ovog vremena’’.
Gotovo da ga je gutala pogledom- crna kosa, plave oči i taj nežan pogled koji je miluje.
Pomislila je u sebi:’’toliko si lep da ti opraštam što sam te šekala po ovom minusu’’.
Ali umesto toga, samo je prokomentarisala:’’nije problem, nisam dugo čekala’’.
Izvadio je crvenu ružu ispod kaputa i pružio joj. Nasmešila se i ovlaš ga poljubila kao da se pomalo stidi što ju je po neki prolaznik pogledao.
Uzeo ju je za ruku i krenuli su kroz Knez Mihajlovu do Kalemegdana.
Dok su šetali nežno joj je dodirivao prste, grejući joj ruku i svaki put bi se zavodnički nasmešio kada bi video da joj sve to prija.
Volela je Kalemegdan zimi, izgledao joj je čarobno. A najlepša klupa na Kalemegdanu sa pogledom na reku je za nju bila posebna. I danas kada nakon toliko godina, retko ali ipak prošeta pored nje, budi u njoj najdivnija osećanja i najlepše uspomene.
Na toj klupi pod svetiljkama i sa pahuljama koje su im padale na kosu i lice, ljubio ju je najlepše i najnežnije.
Dok je imala njega, sa njim je mogla sve.
Bio je tu da joj pokaže kako se ‘’leti’’ i bio je tu da je pridrzi ako bi nekada ’’pala’’.
Bio je tu da uživa u njenim malim radostima, u njenom dečjem osmehu ali je bio tu da sa njom podeli i neke tužne trenutke. Bio je njena podrška u svakom smislu.
On je bio jedini muškarac koga je iskreno i srcem volela. Jako teško je podnela njegov odlazak.
A otišao je.
I dan danas joj je žao što nisu uspeli, a mogli su mnogo.
Dok se nakon mnogo godina ponovo pitala ‘’zašto’’, sa radija se začulo:
’’ Ljubavi,
Mi smo mnogo toga hteli zajedno
Samo ovo nismo smeli nikada
Nije smelo da se desi
Da ja tebe, a ti mene izgubiš.’’
