Epizoda 1
Zamisli jednog jutra ustaneš, kad ono ništa. Živiš jedan te isti život. Pokušavaš biti bolji. Trudiš se. Učiš. Rasteš. Posmatraš svijet oko sebe.
Lica pored kojih prolaziš iznova i iznova su sama. Svi usamljeni ljudi se bude, u potrazi sa srećom. Kako se na srpskom kaže sreća? Odgovor će se ukazati ako prođu ulicom želja, i ako dovoljno snažno vjeruju.
Beograd te poziva da se probudiš. Izlaziš iz stana. Prolaziš Francuskom ulicom. Sretneš poznato lice. U glavi ti se roje pitanja koja želiš da ga priupitaš.
Lice koje si sreo ima ime i prezime. Iako se prvi put srećete, idete u istom smjeru. Miris kave iz obližnjeg kafića poziva vas kako biste napravili pauzu.
Krećete se. Niste ni ušli u kafić. Počinje razgovor. Diktafon (snimač zvuka na telefonu) uključen je.
1. S obzirom na to da ste svestrani umjetnik, koji medij Vas najviše inspiriše, i kojem se mediju uvijek vraćate?
Moja primarna vokacija je film. I to igrani film. Ponekad radim i dokumentarne, ali najviše mi prijaju kratka i duga igrana forma. Film je jedina umetnost koja može da obuhvati sva moja interesovanja, talente i hobije – pisanje, muziku, fotografiju, dizajn. S toga su sve druge umetnosti tu nekako usput, kao još jedan način izražavanja. One su, naravno, dobrodošle, jer se igranim filmom na žalost ne mogu baviti svakodnevno. Kod nas, rediteljima u proseku prođe pet do deset godina od filma od filma, te je korisno imati i druge talente, zanimacije i vrste ispoljavanja umetničkog žara. S toga, vraćam se pisanju i muzici, kada se ne bavim filmom.
2. Autor ste zbirke “Kako se na srpskom kaže ljubav”. Da li ste kroz svoje dosadašnje stvaralaštvo otkrili odgovor, ili još uvijek tragate za njim?
Iskreno, mislim da odgovor zapravo nisam nikada ni tražio. Ostavio sam čitaocima da pronađu svoj. Ja, da sam umeo da svoju asocijaciju za ljubav svedem na jednu reč, verovatno ne bih napisao celu zbirku. Isto važi i za ostale knjige iz kvintologije – tuga / sreća / nada / čežnja. Sve su te zbirke zapravo oličenje pomešanih emocija i mnoštva asocijacija, tako da ne bih mogao da kažem da zaista znam odgovor. Sa druge strane, naslovi ovih zbirki nemaju znak pitanja na kraju. S toga ne moraju nužno biti ni pitanje, već više retorički izraz. Sve pesme i misli u zbirkama su zapravo “tačni” odgovori, samo je važno da svako pronađe onaj koji je njemu najbliži i najviše odgovara u datom trenutku.
3. Odrasli ste u umjetničkoj porodici. Da li vam je to pomoglo u karijeri, ili ste morali više da se dokazujete da vrijedite?
Sećam se razgovora sa roditeljima kada sam im saopštio da želim da upišem režiju. Rekli su mi: “Ti znaš da mi ne znamo nikoga u tom svetu i da ne možemo da ti pomognemo?” Potvrdio sam. Potom su me pitali: “Svestan si da može da ti se desi da godinama ne možeš da snimiš film i da moraš da radiš raznorazne druge poslove?” Saglasio sam se i rekao da ne znam šta bih drugo radio, a da nije umetnost. I tada su me podržali. Tako da ne znam da li mi je pomoglo u ovoj branši. Svakako da je majčino dosadašnje delo, a posebno romani koje sam adaptirao u dokumentarne i igrani film sigurno privuklo njene čitaoce da gledaju te filmove, te u tom smislu to jeste bila pomoć, jer je pitanje da li bi njeni čitaoci gledali te iste filmove da ih je radio neko drugi i da nisu bazirani na knjigama koje ljudi već vole.
4. Koliko je zapravo teško stvarati umjetnost u eri društvenih mreža? Da li Vam to olakšava ili otežava posao?
Moram priznati da sam ja poprilično van tih trendova i tokova. Imam društvene mreže više kao platofrmu za mogućnost ostvarivanja kontakta i dotok informacija, ali moj rad ne zavisi od društvenih mreža zapravo. Ne bavim se njima previše, iako mislim da bi mi možda veća angažovanost na njima donela može i više gledalaca ili čitalaca. Na primer imam profil “kako se na srpskom kaže…” ali nisam na njemu aktivan, iako vidim da na mrežama ljudi dosta kače pesme iz mojih zbirki. Međutim, pošto mi to nije primarni poziv, ne udubljujem se previše u marketing tog dela svog rada, pa me još više raduje da je veliki uspeh ovih zbirki došao organski i “od usta do usta”, da su ljudi kupovali knjige na poklon i preporučivali, a da to nije bio rezultat neke kampanje, angažovanja influensera i poznatih ličnosti koje bi reklamirale moju knjigu. Prosto mislim da autor treba da se fokusira na svoj rad i da će taj rad govoriti za sebe, te će ga publika prepoznati.
5. Diplomirali ste Televizijsku režiju na Akademiji umjetnosti u Beogradu. Postoji li savjet profesora koji pamtite i koji Vam daje vjetar u leđa?
Tokom studija je bilo puno anegdota i korisnih saveta mentora, ne samo stručnih, već i životnih. Ali, ono što je bilo najvažnije jeste upravo to da su profesori, na čelu na čelu sa mentorom i šefom katedre Draganom Elčićem, uvek podsticali različitost i unikatnost ideja, estetika i poetke svakog od kolega pojedinačno. Nisu nas kalupili da svi budemo “mali oni” i kao na fabričkoj traci, već su svakoga podržavali da se iskaže u onome u čemu je najbolji. Tako su neke kolege otišle više u pravcu televizije, neke u dokumentarizam, neke u režiju sportskih događaja ili muzičkih spotova, neke na radio, a ja sam, eto ostao na stazi igranog filma, kao nečega što najviše volim od svih vizuelnih formi. Često citiram profesora, nekako i u šali, kada radim, jer nam je govorio: “Manje dublova, više uglova!” – misleći da ne snimamo jedan te isti kadar 100 puta, nego da, ako već nešto ponavljamo, nađemo drugu perspektivu jer ćemo time dobiti bogatiji materijal za montažu.
6. Postoji li neki Vaš stariji projekat kome biste voljeli da se vratite i da li biste sada u njemu nešto promijenili, ili biste ostavili sve onako kako je tada urađeno?
Verovatno bih svoj debitantski film “Ljubav dolazi kasnije”, koji sam snimio za 6 noći, sa malim budžetom i sa svoje 24 godine, sada uradio drugačije. Imam ideju već godinama da uradim nastavak, ali nekako se posvećujem većim projektima koji iziskuju više sredstava i vremena, pa onda moram da štedim za njih. Ipak, mislim da nema umetnika koji nešto ne bi promenio u nekom svom gotovom delu. Kako kažu: “Delo nikada nije završeno, autor samo preseče i odluči da ga napusti.” I mislim da je to tačno. Verovatno bi smo mogli večno da prepravljamo scenario dok ne bude “savršen”, ili bi smo, kada ne bi bilo budžetskih i vremenskih ograničenja, snimali bezbroj kadrova i dosnimavali i presnimavali materijal, ili bi smo sedeli u montaži godinama i prepravljali rezove, ali to je uzaludno i nemoguće. S toga verujem da umetnik mora da dâ svoj maksimum u trenutku kada radi, jer svaki taj film radi samo tada i samo jednom. Za razliku od pozorišta, u kom predstava tokom godina izvođenja može da doživi neke promene, ili unapređenja, u filmu to nije moguće.
7. Ekranizacija romana Vaše majke i snimanje filma ‘Sveta Petka: Krst u pustinji’ odvelo Vas je do Jordana. Na koji način je boravak u pustinji i rad na tako velikom, prije svega duhovnom projektu uticao na Vaše stvaralaštvo, ali i na Vas kao čovjeka?
Taj film je i moj lično, a i naš porodično najveći projekat do sada. Sâm rad na takvoj temi nosio je veliku odgovornost. Prvenstveno prema Svetiteljki koju volimo i poštujemo, potom prema romanu “Petkana” po kom je film rađen, a koji stotine hiljada čitalaca vole i čitaju već 25 godina, a na kraju i prema samom sebi i svom umetničkom doživljaju ove priče i rediteljskom izrazu. Zaista mislim, kada kažem kroz šalu, da sam ja bio samo “protočni bojler” i da ovo nije “moj” film, već da smo svi tokom rada na njemu osetili blagoslov i podršku Svete Petke na tom putu. Svakako i ekipa, a posebno glumci koji su doživeli to snimanje u pustinji, pamtiće taj period i iskustvo do kraja života. Tek kada se nađete u takvom prostranstvu, možete zapravo doživeti trunku onoga što je doživela Svetiteljka boraveći tamo. A mi smo, ipak, imali koliko-toliko kontrolisane uslove, smeštaj, hranu i transport. Kada zamislite kako je ona živela tamo pre 10 vekova, bez svega toga, shvatite veličinu tog podviga. Kada se suočite sa tom ogromnom pustinjom, shvatite koliko ste mali. Mi smo snimali na 35+ stepeni, po peščanoj oluji, u hladnim noćima, i tamo smo bili tri nedelje. A ona je tamo provela decenije. Tako da smo verujem svi sa tog seta poneli bar malo duhovne blagodati. A verujem da sam kroz film uspeo da donekle prenesem gledaocima taj utisak. Svakako, pitanje je da li će mi se u životu pružiti prilika da radim neki projekat sličan tom. Postoji još nekoliko tema i priča vezanih za duhovnost koje bih voleo da obradim kroz film, ali za koje trenutno nisam dovoljno zreo ni kao čovek, ni kao reditelj.
8. Vlasnik ste filmskog studija “Aleksandrija Film”, što pored kreativnog rada, nosi sa sobom i produkcijsku odgovornost. Kako zapravo izgleda jedan Vaš radni dan, i kako postižete balans između umjetnosti i biznisa?
Bilo bi lepo da je to “studio”. Rekao bih pre da sam direktor male porodične producentske kuće. Ako jednoga dana ona preraste u ozbiljan filmski studio – biću srećan. Pošto su naši kapaciteti mali, produkcija je ograničena na jedan projekat u određenom vremenskom intervalu. Tako smo 6 godina radili na filmu “Sveta Petka – Krst u pustinji”, a evo sada već 4 godine razvijamo novi projekat, za koji se nadam da ćemo snimiti do kraja 2026. godine. Pošto ja imam tu dvostruku ulogu – i kao reditelj i kao producent, uz svog oca koji se bavi finansijama – pretežno se bavim umetničkim aspektom, angažovanjem saradnika, autorske i glumačke ekipe. Stalno su nam govorili da je najteže biti i jedno i drugo u isto vreme. Reditelj u meni uvek želi više, a producent u meni uvek pokušava da svede stvari i prilagodi te želje budžetu koji, na žalost, nikada nije dovoljan. To iziskuje više stresa i energije, ali mi odgovara takav način rada, jer samo tada imam kontrolu i mogu sâm da odlučim kakve ću kompromise praviti, koji nisu na uštrb umetničkog kvaliteta i ideje. Da radim za tuđu produkciju, ne bih imao taj luksuz, već bih morao da se prilagođavam zahtevima producenta. Ono što je sreća kada ste “sam svoj gazda” jeste što možete da prilagodite i planove i radno vreme. A pošto ja, kada ne radim svoj projekat, uglavnom radim kao asistent za kolege, ili druge produkcije, onda mogu da uskladim sve obaveze kako mi odgovara i verujem da je to veliki plus. Ono što je manjkavost u odnosu na posao od 08 do 16, ili 09 do 17 jeste što nebrojano puta radim i prekovremeno, vikendima i praznicima. Ali, sve to ide u rok službe.
9. Od 2008. godine, prisutni ste na našoj umjetničkoj sceni. Postoje li određene anegdote kojih se radi prisjećate, a željeli biste da ih podijelite?
Ne bih rekao da sam toliko prisutan baš od 2008. godine, jer sam tada još uvek bio na studijama, ali da, tada sam prvi put neki svoj film predstavio na domaćim i inostranim festivalima. Moj rad je više u filmskim i festivalskim krugovima bio primećen sa debitantskim filmom koji je imao premijeru na FEST-u i bio nagrađen u zemlji i inostranstvu, a šira publika se najpre upoznala sa dugometražnim dokumentarnim filmom o Kosovu i Metohiji “Vi idite, ja neću!”, pa, do sada, najšira bioskopska i televizijska publika sa filmom o Svetoj Petki. Što se tiče samih snimanja – anegdota uvek ima. Na žalost, nisam zapisivao, pa sam dosta i zaboravio. Više pamtim neke trenutke koji su bili poput malih čuda – u smislu da su se određene stvari poklopile i otvorile i da smo uspeli da uradimo nešto čemu se nismo nadali. Da li su u pitanju vremenski uslovi ili situacija, lokacija. U svakom filmu ostane po nešto kao zanimljivo sećanje. Tako su mi baš za ispitni film treće godine, po Čehovljevoj priči “Tuga” za koji sam imao 3 dana snimanja, u prva dva dana pali i kiša i sneg, te sam imao protok vremena koji bio nužan za priču, a koji nisam očekivao. Diplomski film pamtim po tome što nas, dok smo snimali u podrumu jedne zgrade na Dorćolu, komšija iz susedne zgrade gađao kamenjem. Svoj debitantski film pamtim po tome što smo uspeli da sve snimimo za samo 6 kratkih noći u julu. Takođe se nisam nadao da će to ispasti dugometražni film, već sam ga radio kao omnibus od 3 kratke priče. Nakon toga sam uradio niz kratkometražnih filmova koji su potom išli na festivale, i u njima sam isprobavao razne stilove i pristupe, kao i objektive, i uglavnom su to bili jedan, ili dva dana snimanja i uspevao sam da ih uradim sa malim budžetima. Zanimljivo je bilo što sam za jedan od filmova angažovao tadašnju devojku da glumi. Najambiciozniji i najskuplji kratki film mi je bio “Đurđevak crveni” i tu je bio izazov kako uraditi film da izgleda kao stari film snimnjen pre 60 ili 70 godina. Snimanje dokumentarca o Kosmetu ću pamtiti po tome što sam tada prvi put posetio Kosovo i Metohiju i imao čast i blagoslov da upoznam divne ljude i sagovornike na tom putu. Potom sam imao ideju da uradim kratki film u jednom kadru, koji je na kraju ipak ispao u 3 kadra, ali je većina filma zapravo jedna sekvenca. Potom sam uradio 2 dokumentarno-igrana TV filma. “Gora Preobraženja – Priča o Svetom Savi” je snimnjena za svega 3 dana i tu smo takođe imali sreću sa promenom vremena. A pamtiću ga jer sam tada imao blagoslov da celivam ruku Svetoga Save. Rad na filmu “Samo nas ljubav može spasiti” ću pamtiti po divnoj saradnji sa glumcima koji su interpretirali scene iz romana “Onda je došla Dobra Vila”. Kasnije su se ta dva mlada glumca pojavila i u filmu o Svetoj Petki. Kratki film “Dodir na bol” ću pamtiti kao poslednju saradnju sa divnim Tanasijem Uzunovićem, sa kojim sam imao čast da radim 3 filma. Takođe, taj film sam snimao u stanu bivše devojke. Film “Kukavica” mi je bio zanimljiv izazov, jer nema dijaloga i ceo je u atmosferi. A naravno na snimanju filma “Sveta Petka – Krst u pustinji” je bilo mnogo zanimljivih situacija, ali nekako mi je najveći utisak bila divna saradnja sa arapskom ekipom u Jordanu, mnogo problematičnih situacija koje su nam se razrešavale “same od sebe”, ali verujem Božjom voljom i blagodaću Svetoga Duha. Ali i rad sa životinjama – jer se u filmu pojavljuju jagnje, škorpija, sova, magarac i kamila. (animiranu ptičicu ne računam). Od toga je sova imala najveću glumačku ulogu i dobro se pokazala.
10. Kako biste sebe opisali u tri riječi?
Vera. Porodica. Stvaranje.
ili
Strpljenje. Istrajnost. Маštanje.
Diktafon (snimač zvuka na telefonu) isključen je. Posmatraš reakciju sagovornika. Upitaš ga, iz pristojnosti, kako se zove. Poznato lice, ali ime ne nadolazi. Konačno, sagovornik progovara.
„Prije nego što se predstavim, želim da se zahvalim na divnim pitanjima. Ja sam Hadži Aleksandar Đurović. Želite li kafu? Ja častim.“
