Narod
U zemlji gde se planine uzdižu kao čuvari vremena, gde reke nose šapat predaka,
U ravnici gde vetrovi znaju imena svih koji su ikada pali i ustali, oživi jedan narod koji nikada nije tražio lak put.
Jer lak put nikada nije bio njegov učitelj.
To je narod koji je rođen iz sudara neba i zemlje,
iz krvi i molitve,
iz bolа i nade,
iz prkosa i praštanja.
Narod koji je znao da se bori kao vuk,
da pati kao svetac,
da prašta kao majka,
i da voli kao dete.
Kroz istoriju, taj narod nije išao putem —
on ga je klesao.
Kamen po kamen.
Rana po rana.
Zavet po zavet.
Kada bi ga carstva pregazila,
on bi se dizao iz prašine,
kao da ga sama zemlja podiže,
govoreći mu:
„Još nisi završio.
Još imaš šta da nosiš.
Još imaš šta da budeš.“
I on bi ustajao.
Ne zato što je morao,
nego zato što nije znao da ostane na kolenima.
Mnogo puta je ostajao bez zemlje,
bez krova,
bez sigurnosti,
bez sutrašnjeg dana.
Ali nikada nije ostao bez duše.
Jer duša mu je bila jača od zidova,
dublja od rana,
šira od granica.
U njegovim grudima živela je jedna reč,
jedna jedina, koja ga je držala uspravnim i kada bi sve drugo palo:
Sloboda.
Ne sloboda kao teritorija.
Ne sloboda kao politika.
Nego sloboda kao disanje,
kao postojanje,
kao čovek.
U njegovim pesmama živeli su kraljevi i pastiri,
junaci i mučenici,
majke koje su sinove ispraćale sa suzama,
i deca koja su učila da se nadaju i kada nade nema.
U njegovim pričama živeli su oni koji su pali,
ali i oni koji su ustali.
U njegovim srcima živeli su preci,
ne kao senke, nego kao plamen koji pokazuje put.
Praštao je, jer je znao da mržnja jede onoga ko je nosi.
Ali nije zaboravljao,
jer je znao da zaborav jede narod.
Zato je pamćenje bilo njegova tiha molitva,
a praštanje njegov najteži dar.
Voleo je svoju zemlju,
ne zato što je savršena,
nego zato što je njegova rana i njegova uteha.
Voleo je svoje reke,
jer su mu nosile uspomene.
Voleo je svoje planine,
jer su mu čuvale snove.
Voleo je svoje crkve,
jer su mu čuvale dušu.
A najviše je voleo slobodu,
jer je znao da čovek bez slobode
nije čovek,
nego senka.
Narod ne postaje velik zato što pobeđuje,
nego zato što ume da ustane kada padne.
A srpski narod je opstao jer je, kroz sve svoje vekovne rane,sačuvao ono najteže — slobodu, čoveka u sebi.
Dalibor
