„Острво“ је историјски роман који је написала Викторија Хислоп 2005. године. Може се одредити и као породични. Био је најпродаванији роман у 2005. години са милион продатих примерака и преведен је на двадесет језика. Ова књига била је толико успешна међу књижевним критичарима да је постала најбољи роман у 2005. години у Великој Британији и освојила „Британску награду књиге“ 2007. године. Управо због својих естетских вредности и популарности, роман „Острво“ постао је прототип за адаптацију истоимене серије.
Викторија Хислоп, аутор „Острва“, рођена је 1959. године у Великој Британији. Њене најпознатије књиге су: „Повратак“, „Нит“ (романи) и „Једно критско вече“, „Најтоплији Божић икада“ и „Атина у пламену“ (кратке приче). Викторија Хислоп воли да проводи време у Грчкој зато што је инспиришу природа и културно обиље (историја и археологија).
Одломци „Острва“ које ћемо овде тумачити представљају комбинацију факата и фикције и укључују временске одреднице садашњост – прошлост. Управо из тих разлога „Острво“ је најпогодније интерпретирати виртуелним наративом, добро познатом методом у књижевности коју је утемељила Мери Лор – Рајан. Један од уобичајених показатеља виртуалног наратива је када ликови у садашњости говоре о неком догађају из прошлости. У „Острву“ би то био Алексисин састанак са Фотини и њено казивање приче о застрашујућем пејзажу острва Спиналонга, који је помешан са ратом и честим породичним проблемима. Он хронолошки објашњава почетак и крај Другог светског рата у Грчкој на општем плану и такође кратку историју једне снажне породице на појединачном плану.
Фабула романа прати живот Алексис Филдинг, двадесетпетогодишње девојке из Лондона. После бурне свађе са својим дечком, она одлучује да посети завичај своје мајке – село Плака на Криту. Чињеница да није знала ништа о животу своје мајке осим тога да је рођена и одрасла у Плаки пре него што се преселила у Лондон утицаће на одлуку која ће јој променити живот. Сваки пут када би Алексис питала мајку о прошлости, Софија је увек избегавала да да одговор. Овога пута она говори кћери да ако жели да сазна нешто више о њој, пронађе Фотини, њену најбољу пријатељицу. Она ће јој дати Софијино писмо, које ће јој све разјаснити. Ово је прва наративна линија у роману.
Друга наративна линија почиње када Фотини говори о Софијиној породици и њиховим проблемима који су их раздвојили. „Острво“ је роман препун трагедије, рата и страсти. На крају Алексисиног авантуристичког пута у прошлост своје породице и њихове занимљиве историје, коначно сазнаје најважније – снажну повезаност са мајком, осталим члановима породице и својим коренима. Поред тога што је сазнала своје порекло, Алексис такође увиђа тежак живот Крићана, који углавном живе од риболова, туризма и пољопривреде. Она сазнаје много о острву Спиналонга, које је близу села Плака и било је карантин за људе оболеле од лепре у Другом светском рату.
Један од многих примера виртуелног наратива је када Фотини говори о узнемирујућем догађају у коме је учествовала Алексисина бака. Наиме, њена бака Ана ишла је на мало острво, које се зове Спиналонга и било је колонија лепрозних, у друштву свог оца. Била је оболела од лепре и мислила је да иде на пут без повратка. Призор одузима дах када отац и кћи у хладан јесењи дан иду ка њеном новом дому – дому лепрозних. То се може тумачити као почетак другачијег живота, поготово за Ану, која је била размажена још од детињства. Њен бол није био физички, али није могла правилно да хода. Отац ју је покрио ћебетом да је заштити од смрзавања и страха и заједно су отишли чамцем у Анин нови дом, одакле се надала да ће се вратити.
Специфична веза између прошлости и садашњости у многим књижевним делима је писмо. Када Алексис упознаје Фотини, она јој даје писмо које јој је Софија наменила. Писмо је показатељ оданог пријатељства и безусловног поверења у пријатеља. Софија је дозволила својој пријатељици да открије њене најважније тајне, као и највеће тајне њене породице њеној кћери. Дала је дозволу пријатељици да каже Алексис све што она није могла зато што се бојала њене реакције и потоњег понашања према њој.
На крају романа примећујемо да ова прича има огромно значење. Говори о повезаности мајке и кћери која ће им помоћи да започну ново поглавље у својим животима. Софија није постиђена због свих трагедија које су колале годинама у њеној породици. Напротив, била је поносна на храброст, срчаност, посвећеност и љубав чланова своје породице. Открила је да јој кћи показује како да посматра прошлост, која је имала улогу да их уједини. Ово откриће представља врсту ослобођења за Софију зато што више није морала да чува тајну као што је то чинила двадесет и пет година. Захваљујући великој привржености мајке кћери и обратно, у стању су да започну нови живот – загледане у будућност док им поветарац допире до лица дајући им нову снагу. Сада је јасно зашто је аутор посветио овај роман својој мајци.
