Tražila sam te,
dugo.
Na mestima
gde nikad
nisi bio.
U pogrešnim
ljudima .
U tuđim
osmesima.
U pesmama
koje nisi
slušao.
U gradovima
koje nisi
posetio.
Na ulicama
kojim nisi
prošao.
Na klupama
gde nisi
sedeo.
To su bili
drugi ljudi,
drugi osmesi,
druge pesme,
drugi gradovi,
druge ulice,
druge klupe.
Neki susreti
ostanu
zarobljeni
u vremenu,
u mislima.
Ne dosegnu
svoje nebo.
Neke ptice
nikad
ne polete.
Prelepa pesma. Drago mi je da si se vratila. Nije te dugo bilo. Samo nastavi da pišeš…
Hvala.
Da, nije me dugo bilo.
I baš razmišljam, nije Instagram više za poeziju, samo za videe od 5 sekundi, to najbolje prolazi.
I setim se ja da imam Bookche.
Ja sam ranije koristila insta, sada više ne, i ne verujem da ću se tamo vraćati. Čitam tako komentare… I onda se uznemirim. Nema ni ovde ljudi kao ranije, ali slobodna sam da pišem šta želim. I više volim da sam na fejsu… I možda će neko pomisliti da je to za stare ljude… Ali, meni je tamo bolje.
A ovde još više jer sam upoznala divne ljude…
Sada vidim da imaš novu priču… Pa ću i to da pročitam. Nedostajala si mi…
Priča je zapravo stara, još iz 2021. To je bila moja 3. priča ali i posle 5 godina mi je jedna od omiljenih.