Zašto i Zato
Te noći vetar je prolazio kroz gole grane kao nevidljivi svirač kroz žice starog instrumenta. Nebo je bilo puno zvezda, a opet je delovalo prazno. Na jednoj raskrsnici, negde između juče i sutra, stajao je čovek.
Nije znao kuda da krene.
Put levo bio je obasjan mesečinom. Put desno gubio se u magli. Ispred njega pružala se neizvesnost, a iza njega život.
Pogledao je svoje ruke i prvi put sebi postavio pitanje koje ljudi postavljaju otkad postoje:
— Da li sam birao gde ću biti rođen?
Tišina.
— Da li sam birao svoje roditelje?
Tišina je ostala ista.
— Da li sam birao vreme u kojem ću živeti?
Nebo nije odgovorilo.
A onda je spustio pogled na zemlju i shvatio nešto čudno.
Nijedna stopa iza njega nije bila njegova odluka.
Nije birao prvi plač.
Nije birao ime koje će nositi.
Nije birao oči kroz koje će gledati svet.
Nije birao ruke koje će ga podići kada padne kao dete.
Mnogo toga nije birao.
Pa ipak, bio je tu.
Živ.
Na raskrsnici.
I upravo je to bila prva tajna života.
Ne biramo početak priče.
Ali smo pozvani da napišemo njene stranice.
Krenuo je napred.
Dok je hodao, susretao je događaje koje nije razumeo.
Neke ljude je voleo, a oni su odlazili.
Neke je gubio baš kada ih je najviše trebao.
Neki snovi su mu se rušili pred očima.
Neke pobede su dolazile kada ih više nije očekivao.
I svaki put kada bi ga život udario ili zagrlio, iz njega bi izletelo isto pitanje:
— Zašto?
Zašto baš meni?
Zašto sada?
Zašto ovako?
Zašto toliko boli?
Zašto toliko raduje?
Godine su prolazile.
Pitanja su se množila.
Odgovora je bilo malo.
A onda je jednog dana, sedeći na klupi pored reke, ugledao starca.
Starac je bacao kamenčiće u vodu.
Krugovi su se širili površinom i nestajali.
Reci mi — upita čovek — postoji li odgovor na sva ova zašto?
Starac se nasmeši.
Ne.
Čovek se razočara.
Ali postoji nešto važnije.
Šta?
Starac podiže kamenčić.
— Zato.
Čovek ga zbunjeno pogleda.
Svako “zašto” je seme. Svako “zato” je plod. Problem je što ljudi žele plod istog dana kada poseju seme.
Kamenčić pade u reku.
Krugovi se raširiše.
Kada izgubiš nekoga koga voliš, pitaš se: “Zašto?” Tek mnogo godina kasnije možda shvatiš da te je ta bol naučila da voliš iskrenije.
Kada padneš, pitaš se: “Zašto?” Kasnije vidiš da si upravo tada naučio da ustaneš.
Kada ti se zatvore jedna vrata, proklinješ sudbinu. Kasnije otkriješ da iza njih nikada nije bio put namenjen tebi.
Čovek je ćutao.
U njegovoj duši nešto je počelo da se pomera.
Starac nastavi:
Život je jedina knjiga čije značenje ne možeš razumeti čitajući jednu stranicu. Moraš pročitati celo poglavlje. Ponekad i celu knjigu.
Reka je tekla.
Vetar je nosio lišće.
A čovek je prvi put pomislio da možda nije sve slučajno.
Možda nije svaka suza kazna.
Možda nije svaki gubitak kraj.
Možda nije svaka prepreka zid.
Možda je ponekad prepreka samo strelica.
Možda događaji koje danas nazivamo nesrećom sutra postanu razlog naše snage.
Možda nas život priprema za stepenice koje još ne vidimo.
Možda nas oblikuje za vrata do kojih još nismo stigli.
Možda…Možda….Možda…
I tada je razumeo najveću tajnu.
Čovek ne može uvek birati šta će mu se dogoditi.
Ali može birati šta će postati zbog onoga što mu se dogodilo.
To je njegova sloboda.
To je njegova odgovornost.
To je njegovo pero.
Godinama kasnije, kada je i sam osedeo, ponovo se našao na raskrsnici.
Ista pitanja bila su tu.
Ali sada ga nisu plašila.
Podigao je pogled prema nebu i tiho rekao:
Nisam birao gde ću se roditi.
Nisam birao svoje roditelje.
Nisam birao mnoge oluje.
Nisam birao mnoge suze.
Ali sam birao da nastavim da hodam.
I možda nikada neću saznati sva svoja “zašto”.
Ali znam da negde, iza svakog od njih, strpljivo stoji jedno “zato”.
Nekad “zato” otkrijemo sutra.
Nekad za deset godina.
Nekad nikada.
Ali život nije dat čoveku da zna sve odgovore.
Dat mu je da traži.
Da raste.
Da voli.
Da pada.
Da ustaje.
Da veruje.
Jer ,najveća mudrost nije u tome da pronađemo odgovor na svako “zašto”.
Dali je najveća mudrost da nastavimo da hodamo i onda kada odgovor ne vidimo.?
Verujući da svako naše pitanje već negde nosi svoje “zato”.
I da će nam ga život otkriti onda kada budemo spremni da ga razumemo.
Dalibor
