Волим те ја, Гаврило.
Дај ми руку, дај.
Је ли лакше сад?
Тешко је заволети живот у преживљавању, знам.
Овде је увек само мука и јад,
сиротиња.
Безболније је гинути.
Како си ти млад.
Што ниси чекао да порастеш?
Знам, гушила те немоћ,
ње си хтео да се ослободиш.
Тешко је било, знам, тешко.
И сада је тешко.
Чекај, чекај, не жури.
Дај ми руку, дај.
Је ли те неко волео?
Не плаши се, плачи.
Исплачи сву тугу, сав јад,
сву мржњу.
Ниси сам.
Нећу те питати је ли могло другачије.
Знам да није могло.
Ниси ти крив.
Нико не сме да ти суди, нико.
Тешка је несрећа једног детета.
Код нас се и не може бити дете и ако су нам срца до смрти дечија.
Ниси знао Гаврило,
али ја знам, твоје је срце чисто.
Дај ми руку.
Никога није било, знам.
Боли ли те?
Страшно су те мучили.
Знам, није то за тебе ништа. То ћеш издржати.
Тешко је понижен живети.
Жао ми је што си морао тим путем. Тебе ми је жао.
Знај, и данас је исто.
Сачекај, није све тако црно.
Сачекај, сачекај, најтамније је пред свитање.
Има ли мајке, има ли оца?!
Је ли жао некоме?
Несрећом једног дечака се поносите.
Вас дечак храбри.
Дечак, храбрији од одраслих.
Дај ми руку, Гаврило, дај.
Тебе су убили, ти си пуцао.
