Стопе у песку

Једне тихе ноћи, у часу када су се земаљске бриге смириле, један човек усни необичан сан. Учинило му се да стоји пред Богом, а испред њих се, попут великог платна, одвија цео његов живот.

Посматрао је себе од првог плача којим је поздравио свет, преко дана детињства, младалачких снова, љубави и радости, па све до позних година. Сваки тренутак био је жив пред његовим очима.

Но, нешто му је привукло пажњу.

Његов живот није био приказан као низ слика, већ као дуго путовање пешчаном обалом. На том песку јасно су се видели трагови стопа. Док је пажљиво посматрао свој пут, приметио је да поред његових стопа све време иде још један пар.

Збуњен, али и радознао, упита Бога:

„Господе, чије су ове стопе поред мојих? Ко је ишао уз мене читавог живота?“

Бог му благо одговори:

„То су Моје стопе. Био сам уз тебе од првог дана твог живота. Пратио сам те кроз сваку радост и сваку тугу. Био сам ту када си се смејао, када си волео, када си успевао и када си падао.“

Човек осети топлину у срцу. Али док је поново пажљиво гледао свој животни пут, примети нешто што га је узнемирило.

У најтежим периодима његовог живота, у данима губитака, разочарања, бола и усамљености, на песку се видео само један пар стопа.

Ожалошћен, окрену се Богу и рече:

„Господе, зар ниси рекао да ме никада нећеш напустити? Погледај ове дане. Баш онда када ми је било најтеже, када сам мислио да немам снаге даље, Тебе нема. Видим само један траг.“

Бог га погледа са љубављу која се не може описати људским речима и рече:

„Сине мој, грешиш. Никада те нисам напустио. Ни једног јединог тренутка.

Управо у тим данима, када ти је срце било сломљено, када су ти сузе биле теже од камена и када више ниси имао снаге да начиниш ни један корак… те стопе које видиш нису твоје.

То су Моје стопе.

Јер тада нисам ишао поред тебе.

“Тада сам те носио.“

Те речи падоше у човекову душу као кап воде на жедну земљу. У једном тренутку разумео је све оно што годинама није могао.

Схватио је да човек најчешће мисли да је сам онда када га Бог најјаче држи. Да у највећим олујама не губимо Божију близину, већ је тек тада највише добијамо. И да многе победе које приписујемо својој снази заправо дугујемо милости која нас је носила онда када више нисмо могли сами.

Од тог дана знао је једну истину:

Када је живот лак, Бог хода поред нас.

Када је живот тежак, Бог нас носи.

И зато никада не очајавај када видиш само један траг у песку. Не значи да си остао сам. Најчешће је то знак да те Небо држи у наручју.

И зато, брате, не заборави:

Јер човек никада није истински сам док год постоји Неко ко види ширу слику од њега, воли га више него што он себе воли и носи га онда када више нема снаге да корача.
Далибор