Crno.
Ali ne ono crno
koje poznaješ.
Ovo crno
ima ukus tišine
i promukao glas
od juče.
Belo se prosulo
po podu.
Niko ga nije pokupio.
Možda zato
što je bilo previše teško
za jednu boju.
Negde između plavog
i nikad stoji jedno
možda.
Ne pomera se.
Samo raste.
Sat pokazuje
četvrtak.
Na kalendaru je
tri popodne.
A vreme
je odavno
otišlo.
U uglu sobe
žuti mrak
broji svetlost.
Jedan.
Dva.
Nijedan.
I onda
tišina
pukne
na pola.
Sa obe strane
ostane
isto.
