Ja sam depresivan čovek. Čovek bez volje za životom, bez ambicija, bez očekivanja, bez želja. Nekolicina vas neukih bi samo na osnovu prve rečenice pomislila da kopiram Dostojevskog i njegove „Zapise iz podzemlja“ koji počinju rečenicom: „Ja sam zao čovek“. Nastavak je nebitan.
Ali ne. Ovo sam zapravo ja. Da li je Dostojevski uticao da ja postanem takav kakav sam? Ne znam. Možda je, a možda i nije.
Ja se razlikujem od većine ljudi. Ljudi se plaše života, plaše se onoga što se dešava ili se može desiti na javi. Plašim se i ja. Ali se nemerljivo više plašim smrti. Ne onoga što ona nosi – baš me briga šta nosi. Plaši me smrt i samo smrt. Da ću leći da spavam i da se više nikada neću probuditi. U glavi mi se vrzma bezbroj pitanja. Ali glavno je:
„Kako to, do juče sam živeo, onako kako sam umeo, disao, gledao plavetnilo neba, zelenilo livada, mirisao lipu u proleće, dodirivao majku, oca, moju prvu i poslednju ljubav, čitao gore pomenutog Dostojevskog na kraju krajeva, a sutra ću samo zatvoriti oči i više ih nikada neću otvoriti, kako je to moguće?“.
Ja sam čovek koji je do detalja opisao svoju sahranu. Ali o tome nekom drugom prilikom. Želeo sam samo da vam dočaram koliko daleko ide moj strah…
Vidite, iako depresivan, ja ovaj svoj život volim. Zašto ga volim, ne znam ni sam. Može biti da je to posledica toga što nemam petlju da ga sam sebi uskratim. Jednom mi je palo napamet da sebi prekratim muke, da progutam lekove za spavanje, od kojih je samo jedan znao da me obori i da me baci u stanje između života i smrti. Zamislite šta bi se tek desilo da sam uzeo pet, šest ili sedam komada, koliko ih je već bilo u tabli… Ali sam se setio majke i onoga što bi je sutradan dočekalo. Ne bog, ne univerzum. Ona mi je dala snagu da prođem pored njih i da ih ne uzmem.
Međutim izgleda da je te večeri bilo suđeno da dobijem odgovor na gore postavljeno pitanje. Vraćajući se u sobu, podigao sam krevet da uzmem ćebe, podigao ćebe i ispod njega našao pištolj. U nameri da sebe rastrezvenim, da ubijem taj strah i tu misao u sebi, kao što psihijatri pribegavaju šok terapiji, a stari ljudi misle da vojska od dečaka pravi čoveka, uzeo sam pištolj, stao ispred ogledala u sobi, pogledao samouvereno u svoj odraz i primakao pištolj srcu i prodrao se: „Stoj! Pucaću!“
Ne sačekavši da dođem do onoga „Stoj! Pucam!“ ono učini po naredbi.
Smrt ne postavlja pitanja, ne daje odgovore i ne ostavlja ništa iza sebe. Bar ništa što mi smrtnici možemo da vidimo. Teško živima posle nas!
