Mučili su me! Celog života su me mučili! Bez trunke stida ili sažaljenja. Mučili su me kao što su Hristovi apostoli bili mučeni nakon njegovog raspeća. Steći ćete utisak da sam egoističan, pa možda čak i bezobrazan, da upoređujem sebe sa apostolima. Nije tako!
Boga sam spoznao tek na samrti. Tek tada sam shvatio da me je samo On spasio i podario mi život s obzirom da sam na rođenju bolovao od bar tri bolesti smrtonosne za bebu. Imao sam treći stepen krvarenja u glavi – od moguća četiri. Za njega kažu da je prekretnica, ili će sve biti u redu ili ćeš ceo život da budeš biljka. Postao sam ja biljka svakako.
Umro sam u dvadeset i drugoj godini, od raka pluća, a bolovao sam i od leukemije, sepse i dijabetesa. Rak i leukemiju ne podnosim! Smatram da su to dve najpodlije bolesti. Voleo bih da sam poživeo u Božjoj ljubavi barem još neku godinu. Ali ko zna zašto je ovo dobro. A dobro je i te kako!
Barem više ne moram da gledam oca, sa kojim sam delio Božji hleb za večerom, a on je bio oličenje i otelotvorenje Jude!
Smatrali su me toliko lošim da nije bilo četvrtog čoveka da ponese sanduk. Srećom, majka je nosila za dvojicu. Kako znam, pitate se? Slušajte! Ovo je moja priča! Dozvolite mi da bar u smrti kažem ono što imam! Imam prava na to! To mi nećete oduzeti!
Svi koji su me poznavali, došli su na sahranu. Hmm… Kako si svima važan i drag kad te više nema… Voljen od strane mnogih, a opet celog života sam.
Naravno, majka i otac su takođe bili tu. Majka se je merila sa dušom… Mislio sam da će i ona leći pored mene. Sa njom sam oduvek imao poseban odnos, u svemu me je podržavala i razumela. Sa ocem je pak bilo drugačije. Kao što rekoh – on je bio oličenje i otelotvorenje Jude! I o njemu ne želim više ni reči.
Svi su se sladili. Možda ne mojom smrću, ali kako su se sladili mojom dušom dok su je uništavali izjedali dok sam bio živ – tako se sada slade darovima za nju. Kako u životu – tako I mrtav… Svima sam bio dobar kad su od mene imali koristi!
Došao je red na oplakivanje. Opet, jedino je majka plakala. Ostali su već otišli da se najedu i napiju za moju „dobru dušu“.
Ujutru je svako od njih došao, jedan po jedan, da mi pljunu na grob. Ono što nisu znali je da sam ja biljka. Moji koreni su i dalje bili u toj zejmlji u kojoj sam zakopan. Nisu znali da reč “Pljuvačka” potiče od italijanske reči za spasenje („Salva“). Majčine suze su to dodatno zapečatile. Biljka je ponovo izrasla. Ovoga puta u mesožderku. Vraćam se, kučke!
