Није лако бити наследник. Носити то страшно бреме на леђима да си можда недостојан или ћеш недостојан постати. Да си омален или свакако мањи но што су твоји преци били. Да у теби нема довољно части, поштења, храбрости и јунаштва. Да се честитост не наслеђује него учи.
А ко тебе, несрећно посмрче, да научи ичему.
Отац ти је тешко рањен док си још био у мајчиној утроби. Од метка. Са леђа. Кукавички га је устрелио један Арнаут. Милисав га није видео од снега и вејавице, а није га ни очекивао баш ту, у залеђу непрегледне колоне нејачи, жена, стараца и војника, која се повлачила из окупираног у непознато. Није веровао да га још нека несрећа може снаћи. Овај са наганом у руци, пуцао је, без јасне мете. Само са жељом да погоди. Од страха су му се тресле руке, а од хладноће цвокотали зуби. Наређење је било јасно. Пуцај да погодиш. Није важно кога. Због те ране, Милисав ће се преселити на онај свет.
Мајка је издахнула најхладнијег јануара 1919. Стигао је умор и стрепња, свих оних месеци док је чекала писмо са фронта. Није га дочекала. Уместо писма, добила је књигу и комадић свеће, када је чика Митар дошао у село. Једини преживели, како се тада мислило, уместо радости и жеље за животом, носио је сету и жал за изгубљеним земљацима и пријатељима по рову и чизмама. Осим тога, са собом је носио и један ранац. Маслинасто зелен, излизан и некако пожутео на сунцу. У њему је носио туце којекаквих ствари. Личних. Некада су припадале његовим саборцима. По њиховој смрти, пажљиво их је сакупљао и слагао у ранац, да их донесе породицама пострадалих. Да тако пронађу мир.
Тих ратних година није било живота, а ни гласа да се низ калдрму проломи. Деца су утихнула, копачи су погнули главе до земље, невесте су црнином замениле венчане хаљине. Као да су у селима остале све саме жене и женска деца. Мушког ни на видику. Ако ли се и појави, бивао је губав, грбав, без очију, ногу. Нертко без свега набројаног заједно. Неспособан да брани земљу, да је обрађује, и даље немоћан да у њу легне. Враћали су се живи, а без живота. Неспособни да раде, да војују, да воле. А и тако неспособни, бивали су прави драгуљи у селима и градовима без мушког гласа и заштитите.
Жене су тих дана преко ноћи постајале и слушкиње и рабаџије и косачи и копачи. И женици и свештеници, надничари и лекари. На своја леђа стављале су белосветске муке и газиле одлучно ка новом дану. Чак и оне које су до тада била плашљиве, које нису смеле да заноће саме и које су скакале на столицу због миша или паука. И оне из богаташких кућа, које ништа теже од кашика подизале нису, и оне са дугим плавим косама, пурпурним хаљинама, и раскошним шналама. И младе и старе. И удате и саме. Све су преко ноћи постајале удовице, уседелице, од којих је зависио опстанак целе једне нације.
А онда су дошли дани када су и оне морале из опустелих кућа да крену у збегове. У шуме у планине. Што даље од туђина који су палили, вешали, силовали и отимали све пред собом. Неке су спас пронашле у дубинама хладних река, неке на висинама албанских врлети. Свака са својом муком, и оном заједничком. Са молитвом на уснама.
Нико те није имао помиловати, нахранити, успавати. Испевати успаванку. Нико те није водио у Цркву, на прела, у школу. Нико се није радовао твојим корацима. Сам си, мој Живота, сам.