Sedela sam tog jutra u malom restoranu.
Restoran se zove “Kod dede”. Tako me vraća u ono staro,davno vreme kada su kafane imale smisao u svom miru. Karo stolnjaci i limene pepeljare su dočekivali redovne goste. Jutra bez ikakvog zvuka,tišina koja je uvek dobrodošla uz kafu i ratluk sa orasima.
Ovo je bilo posebno jutro za mene. Nekako je i priroda prepoznala tu nesvakidašnjost.
Blagi povetarac plesao je gradom dok je Sunce gledalo poluotvorenih očiju.
Osetila sam blagi bol u grudima i ako sam svu terapiju popila. Taj bol pripisala sam uzbudjenju koje me čeka.
Minut je kao sat trajao. A ja sam čekala sreću koju nisam videla dugo. Bila je daleko od mene. Plovila je svim okeanima godinama. Moralo je tako. Neminovnost često pokuca na vrata u nezgodno vreme. Prekine nit lepote i nade da život može da bude lep. Na nama je da to prihvatimo ili ne. Ja jesam. Znala sam da univerzum gleda svojim plavim očima. Univerzum je moja vera. Moja nada i moja zvezda.
Kafa je bila gorka a ja sam volela gorki ukus. Za razliku od drugih. Mnogi ne znaju da je gorko isto ukus. Čekanje je danas bilo lepo. U današnjem čekanju ja sam osetila spas. Verovala sam da će se prozori moga stana otvoriti sami i pustiti onaj prvi zrak sunca što nagoveštava dan malo drugačiji od svih dosada. Mnogo je to dana,meseci i godina.
Dok pravim kolutove od dima cigarete čujem zvuk na telefonu. Kratak zvuk zbog kojeg baš sedim ovde. Uzimam telefon u ruke i otvram poruku.
“Mali mišu moj,sleteo sam! Gde si?”
“Kod dede”, “Krećem po tebe!
“Uzeću taksi mišu!”
“Nikako!”
Osetih olakšanje pomešano sa tremom i uzbudjenjem. Marka nisam videla skoro osam godina. Bio je na brodu. Radio je na cruzeru. Morao je. Nikada nisam saznala zašto ali sam bila sigurna da je imao dobar razlog. Marko i ja smo odrasli zajedno. Učili kako se putevima života hoda. Kako se ulice prelaze i sa koje strane izlazi Sunce. Više smo tugovali nego što smo se radovali. I tuga je lepa u dvoje. Nikada prijateljstvo nismo kvarili ljubavlju. Na to smo se krvlju zarekli. Malo sam se uplašila kako će ponovni susret da izgleda. Ali ipak,to je moj Marko. Moj oslonac i moje svetlo.
Lepo je bilo voziti ka sreći. Jednom susretu posle toliko godina. Stala sam na kratko na pumpu da kupim kroasan i koka kolu. Znam da mu je potrebno osveženje a i voli te male pažnje.
Parkirala sam i krenula na mesto dolaska putnika. Jurila sam okolo kako bih ga iznenadila. U jednom trenu sam videla njegove oči. Iste boje,istog oblika ali pune tuge. Lice pomalo sivo. Telo u kolicima za invalide. Moj Marko!!! Prišla sam mu sa osmehom,čučnula i zagrlila sam jako njegovu dušu. I on je moju. Pogledali smo se u oči i nismo dali suzama da kanu niz naša lica. Kratko smo ćutali. Kao da smo rekli sve. Krenuli smo ka kolima.
“Kakav sam dasa u kolicima?”
“Mišu moj?”
“Da te poželi svaka”,rekoh mu.
Nasmejao se glasno. Uvek sam volela njegov čarobni osmeh.
Pomogla sam mu da sedne u kola,pomalo nespretno ali sam uspela.
“Idemo kod našeg Dede”
“A gde drugo, kada smo i sami matori”
Neverovatan je taj smisao za humor koji je samo on budio u meni. Dok smo se vozili gledao je u naš Beli Grad. Ja sam ćutala i pokušala da naslutim njegove misli. Osetila sam sreću oko naše tuge kako se bori da je savlada. Taj osećaj je prijao. Počeo je jednog trena da me golica znajući koliko volim to. Prasnuli smo u smeh davno zaboravljen.
Parkirala sam auto i konačno smo seli na naše mirno mesto. Poručili smo dve turske kafe i kiselu vodu. I opet smo kratko ćutali.
“Mišu moj, šta se dešava sa tobom?
Ja sam od danas tu za tebe. Od danas pa zauvek.”
“Lečim se na psihijatriji mili moj! Nažalost,veliki je teret koji nosim. Ne mogu sama da se nosim sa tim. Zatvaram prozore,plačem i strah me obuzima.
Gubim nadu i volju. I bojim se svega. Vazduha, ptica, vetra…”
“Mišu moj mali, pogledaj mene!
Invalid do kraja života. Ali sam došao samo iz jednog razloga. Da popijemo prvu od mnogih kafi koje ćemo popiti zajedno. I da živimo ove naše tuge u sreći. Ti i ja. Dva prijatelja koja mogu sve samo kada su zajedno. Da zidove tuge zalivamo sa ono malo sreće koju ćemo da stvorimo.”
Zaplakala sam. Uzeo mi je ruku i rekao, ”Nikada nećemo biti sami nikada više!”
Ustala sam i poljubila sam ga u oko. To je najlepše oko koje postoji.
To smo mi. Zajedno smo rasli.
Zajedno ćemo umreti….
