Не тако топлог мартовског дана
Проломи се небо над престоницом музике
И као снажни олујни ветар,
Угаси бедну свећицу звану живот
Људскога створа који имаше бол у грудима.
Дух звани смрт не осврну се за боцама
Доброг вина донетим на поклон,
Нити за хартијама пуних неких чудних мрља,
Што их нотама зову,
Насталих из дубине срца
Људскога створа који имаше бол у грудима.
Дух звани смрт не послуша никад
Композиције у такту откуцаја срца;
Никада неће знати да су синкопе
Баш на местима где би остајао без даха,
Да су дуги прсти на диркама
Слепо слушали унутрашњост свога тела,
Клизили белом површи,
Следећи тај необичан глас.
Неке чудне мрље на хартији,
Што их нотама зову,
Остале су као спомен постојања
Онога ког знамо као Бетовена,
А ког Дух смрти познаје као
Људскога створа који имаше бол у грудима.
