Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet.
I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa.
Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje.
Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog
i kao kakav svetionik stoji da nas vodi ka obali naših najtananijih htenja.
Mi smo kao ljudi slepi.
Jedino deca vide.
Biti deca!
Deca koja se igraju na livadi, jure leptira, deca žedna za spoznajama sličnim onim kad ti neko priča o kretanju vilin konjica u tri pravca koordinatnog sistema dok stoji u mestu.
Zamisli to!
Prazne su sve priče dok se delom ne uobliče.
Priče su trajno prolazne.
Šta li sam to ja prethodno rekla, na primer?
Ćutanja nam se još jedino urezuju i povezuju nas.
Nešto razmišljam… sebi nikad pesmu napisala nisam. Da li da dozvolim da mi to baš ti učiniš?
Već naslućujem miris odgovora. Slatkog je ukusa. Mango iz tvog frižidera nije sigurno.
Otkriću već!
Trepćem vrlo često i sporo i dugo držim kapke zatvorene ne bih li videla jasno.
Šta li sam to videla kod tebe?
Dok to činim odzvanja mi jedan odgovor:
Stvoreni smo da se zagledamo u nečiji osmeh,
hod, treptaj oka…
Da verujemo u radost ponovnog viđenja i držimo nečiju ruku od kalup od našeg dlana.
Lave, imamo li prećutnih dogovora dovoljno da bi se zapravo i raz-umeli?
