nema te vise u mojim memoarima
niti imam tvoj broj memorisan
da me boli kao logorski .
kosa mi ponovo raste
i pronasla sam pravu nijansu sive
koja na tebe ne lici
tvoji prsti nisu mojima zapetljani
ni u jednoj prici
odavno je nestalo interesovanje
za pitanje koga od jutros ljubis
jer sustina jedna bolna je
ti vise nemas sta da izgubis
koza ne plamti jer ne pamti nista
na pomen tvoga imena
ni prema kome nisam
zbog tebe svirepa
koza mi je postala svilena
sad kad je ljubav hrani
kroz ono sto nisu bolovi i krivice
smeje mi se tudje lice
kroz neznije ulice
dok odzvanja instrumental baroka
razbarusena kosa mi ne prekriva
dva krvava oka
ljubav je mnogo siri pojam
nego sto si mislio kada si uzdisao
lepe reci vatrene bolne tvrde paprene
satkana moja nije vise
od polupanih ideala
sad kad neko cini
da osetim da sam i ja prava
a ne kriva crta
na osusenom jesenjem listu
nema te vise u mojim memoarima
stranica nije dovoljno bezvredna
da bi izbledela na nivou mrtvoga tela.
konacno i bez tebe
obojena mi je cela
nema te vise u mojim memoarima
zapitam se
da li te je ikada i bilo
ili su svi moji strahovi i boli
dobili deformisan oblik tvog tela
trazeci ono sto ce i mrtvo
umeti da voli kroz dodir
koji pruza prazna silueta bela
probudim se izjutra
I kazem sebi bogu hvala
u mojim te memoarima vise nema
jer papir trpi stvarno sve
ali tvoje je postojanje bila dilema
memento mori
okostali mi nismo u drvenoj kori
puno mi je srce a ne zenice
na pravom te pragu odnose selice
tamo gde ni ulicne se svetiljke ne pale
tamo gde odavno nema
nijednog cveta
tamo gde ne postoji ni ljubav ni seta
a kamoli ljudska silueta
mantro prokleta
