Glavni lik je ležao na podu vezanih ruku. Drhtao je, suze i znoj su se naizmenično spuštali niz lice. Košulja i pantalone bili su prljave i umazane crvenom tečnošću, mnogo toga se desilo danas. Sa druge strane sobe ključ je ubačen u bravu, vrata su zaškripala. Dve siluete sa šeširima su ušle. Nije reagovao kada su ga stavile na stolicu. Na stolu pred njim je bio papir, a pored papira lampa čija je sijalica uperena u pravcu njegovih očiju. Ništa nije video, ali je znao da sledi nešto loše. Prvi udarac je stigao iznenada, nije bio spreman, pao je sa stolice kao pokošen. Drugi udarac je lakše podneo, ali samo psihički. Crveno je išlo iz nosa i arkade. Silueta broj jedan je pročitala njegovo ime i prezime. Po intenzitetu hrapavosti glasa mora da je proveo čitavu večnost pušeći jeftine cigarete. Glas mu je bio poznat. – „Ono ti nije bilo pametno danas, znaš da se to kod nas nije skoro dešavalo?“. Pošto je rukavom obrisao lice ponovo je seo na stolicu i pogledao u papir. Nekoliko rečenica na samom vrhu predstavljalo je priznanje za zločin koji je počinio, a prazna crta ispod njih označavala je mesto na kome treba potpisati. – „Znaš li koja je kazna za ono što si uradio?“ pitala je silueta broj dva znatno tanjim glasom. Znao je da je situacija ozbiljna, nalazio se u drugoj državi. Nisu mu dali ni famozni telefonski poziv iz američkih filmova. Razmišljao je šta da kaže, ali je znao da posle odgovora slede nove batine. Sat na zidu otkucavao je jednakim i uznemirujućim ritmom. Silueta broj jedan zapalila je cigaretu metalnim upaljačem prepoznatljivog klik zvuka. Prostorijom se proširio poznat miris. Pošto se već neko vreme nije čuo glas optuženog, silueta broj dva je posle nervoznog tapkanja nogom odlučila da istom nogom reši tišinu. Uspeo je u tome, ali ishod je bio neželjen jer su udarci bili jači nego što je nameravao. Glavni lik ih je svestan primao koliko je mogao, a onda je umesto svetlosti i beličastog dima zavladao mrak.
Zima u tom gradu bila je drugačija nego zima kod kuće. Planinski venac koji ga je okruživao belio se od snega i davao idiličnu scenu. Glavni lik je u grad došao zbog jedne stvari koju je želeo još od detinjstva. Samo jednom je bio blizu nje, jednom je osetio njen miris, jednom je postao jedno s njom. Ništa ga neće sprečiti da je nađe, nije bilo naznake da će nešto krenuti po zlu. Sve je išlo na njegovu ruku, čekao je tačan momenat da uđe u tu državu i grad kako ne bi bio primećen. Sve je bilo savršeno, sve se poklopilo. Radio je kao operativac tajne službe, a zadatak koji je dobio odgovarao mu je jer se mesto izvršenja poklapalo sa njegovim privatnim zadatkom. Ne treba mešati privatno i poslovno, to će naučiti na teži način. Služba je naložila ubistvo delegata iz Irana. On je već godinama predstavljao opasnost za region zbog svojih veza sa terorizmom. Glavnom liku nije bilo strano da ubija za službu, to je radio već godinama. Znao je sa oružjem, bio je treniran da psihički manipuliše i izdrži veliki pritisak. Posao za službu biće kao odlazak u bioskop, a druga stvar zbog koje je i prihvatio da ide na zadatak dala mu je još veći povod. Avionom je stigao, nosio je ručni prtljag u kom su bila samo dva predmeta – pištolj i salveta. Pištolj je bio specialno dizajniran za zadatke poput ovog, imao je prigušivač i svetlosni laser koji je označavao metu, ubojito parče metala. Sa aerodroma je otišao u taksi, a taksijem do centra grada gde je ceremonija dočeka delegata uskoro trebalo da počne. Masa ljudi se skupila u centru, većini je bilo naređeno da stoji uz obode ulica kako bi predstavnik Irana stekao utisak važnosti. Reka koja je bila između dve centralne ulice bila je nadvišena malim mostovima koji su takođe bili krcati ljudima. Glavni lik je zauzeo svoju poziciju, na vrhu zgrade sa koje se kroz dvogled dobro video konvoj koji se približavao. Iranski predstavnik prilazio je u polu-otvorenom automobilu i mahao narodu. Glavnom liku se u glavi javila slika frejma 313. Plan je da scenario bude isti, hladnokrvno je pomislio, ali u tom trenutku skrenuo je pogled i uočio nešto što nije planirao. Poznata drvena vrata pored kojih je ogromni stakleni izlog. Unutra je ona! Ona koju je tražio, zbog koje je i došao. Ona što je smisao svega, čemu je podredio ovaj predugi put. Oseća je pod rukama, oseća njen miris. Kapljica znoja je pala sa čela i trgao se iz ovog momenta koga ne bi zamenio ni za šta na svetu. Konvoj je prilazio odabranom mestu, pištolj je repetiran, spreman je za završetak jednog života. Reinkarnacija momenta Džekove smrti je izvršena. Masa je poludela, centar grada je ličio na mravinjak. Plavo-crvena svetla i sirene su zavrištale, a glavni lik je već prešao na važniji zadatak. Pištolj je odložen na sigurno. Hodao je prvo stepenicama zgrade, onda pločnikom gde je užurbana rulja i dalje vrištala. Krici su bili nepodnošljivi. Iz policijskog automobila kroz megafon čuo se hrapavi glas – „Bez panike, svi ostanite na svojim mestima, obavićemo brzu legitimaciju, svi strani državljani biće privedeni na informativni razgovor!” Da bi zvučalo ubedljivije hrapavi glas pratio je glasan prasak puške njegovog kolege. Gomila se najednom ukočila. Glavni lik je i dalje koračao pločnikom, malo dalje od policijskog automobila. Nisu ga videli. Imao je jedan cilj – crvena vrata, ona! Napokon će je videti. Probijao se kroz ukočene ljude, gurao ih, bio je kao bez glave. To je bila psihička mana koju su na obuci u službi prevideli. Nisu ga do sada slali u ovaj grad, nisu znali kakve to posledice može da ima. Gurao je ljude, probijao se, bio je grub kao besan pas, a onda je stigao pred vrata. Komešanje ljudi kroz koje je prolazio privuklo je pažnju jednog mladog policajca koji je uzeo toki-voki. Crvena vrata koja je sanjao, izlog koji ga je vratio u detinjstvo kada je prvi i jedini put zavoleo. Povukao je kvaku, ušao u prostoriju i pogledao unaokolo, ništa se nije promenilo od onog dana, čak je i miris ostao isti. A onda je video ono što traži. Laknulo mu je i prepustio se, ništa ga više nije doticalo. Zaboravio je da je operativac, da je upravo počinio nešto što običan čovek ne može ni da zamisli, da je policija svuda okolo, da traže ubicu. Nju je želeo i bila mu je na dohvat ruke. Devojka je stajala iza staklene vitrine. Iste one plave оči koje je video i tog dana pre toliko godina bile su još lepše, osmeh kao iz sna. Bili su vršnjaci, prvi put kada ju je video bila je smeđokosa devojčica koja je pomagala svom ocu u radnji. Tada mu se smešila, ali je ovoga puta bila ozbiljna zbog situacije koja je vladala napolju. Prepoznao ju je, iako je smeđa kosa sada ofarbana u plavu. Stasala je u lepoticu, ono što mu je bilo pred očima bilo je sve što je želeo. Bio je u panici, došao je samo po jedno, a sada mu je bilo pred očima. Devojka je bila zatečena prizorom, neko nepoznat joj u ovom trenutku ulazi u radnju sa takvim izrazom lica. Smogla je snage da kaže dobar dan i upita šta može da učini za njega. Glavni lik je rešio da prekine agoniju čekanja koja je toliko trajala, sve ili ništa. Sve što je imao da kaže stalo je u jednu glasnu i veoma zbrzanu rečenicu. Devojka nije razumela to što je imao da kaže, a zbog tona i brzine kojom je rečenica izgovorena postala je još sumnjičavija i uplašena. Shvatio je njen izraz lica i sporije, ali glasnije izustio rečenicu. – Molim vas dajte mi jednu porciju bureka sa sirom! Laknulo mu je što je malopređašnji problem prevaziđen, devojka vidno uznemirna klimnula je glavom i pokazala mu na jedan od tri stola sa stolicama koji su namenjeni gostima. Seo je i čekao svoju dugo željenu ljubav, ponovo će dodirnuti ono vazdušasto testo koje je toliko sanja, osetiti taj miris i na kraju okusiti ono za čime žudi. Kada je videla da je seo, devojka je veoma pažljivo i neprimetno pritisla crveno dugmence ispod pulta za sečenje peciva. Alarm je zavrištao, a protivpožarni aparat proradio. Vrata lokala zatvorena su rešetkama koje su izašle iz plafona. Sve je bilo prebrzo, pred pekarom se odjednom stvorilo nekoliko policijskih automobila i naoružani policajci su izleteli sa već izvađenim pištoljima. Glavni lik se trgao i odmah našao sebi zaklon gurnuvši jedan od stolova ispred sebe. Devojka je čučnula iza pulta, nadajući se da će se sve brzo završiti i da će njen nezvani gost poslušati naredbu. – „Policija! Naređujem vam da sa podignutim rukama izađete i predate se!“ Nije bilo šanse da se preda, došao je da obavi samo jedno, a sada ga ni policija u tome neće sprečiti. Izvadio je pištolj iz ranca i video da mu je ostalo još nekoliko metaka. Provirio je iznad stola i opazio nekoliko lasera uperenih u njegovom pravcu. Snajperisti. Odmah se sagao i rešio da puzeći dođe do dela za prodavce kako bi uzeo ono što mu pripada. Čim je krenuo ka devojci začuo se glasni pucanj koji je okrznuo njegovu levu ruku. Dim sa mirisom baruta dolazio je od pulta, devojka je uzela očev stari pištolj u nameri da, ako policija nešto ne preduzme sama završi celu dramu. Krv je procurela po košulji, prvo po rukavu, a onda kapljala i po pantalonama. Adrenalin je proradio, glavni lik je skočio ka pultu u letu pogodivši nesrećnu devojku jednim metkom u grudi, a drugim u glavu. Slabašan vrisak, pa tišina. Policajci su se sakrili iza svojih automobila, čulo se repetiranje oružja. – „Ako ste još uvek živi, još jednom vas molim da podignutih ruku izađete i predate se.“ Glavni lik je sedeo pored mrtve devojke, sada je bio blizu te magične tepsije koja je kriva za krvoproliće. Rukom je krenuo da odlomi parče gastronomske fantazije u obliku pite. Staklo izloga je od jednom prasnulo i raspršilo se u milion parčića, policija je bacila dimnu bombu sa sredstvom za omamljivanje koja deluje u sekundi. Glavni junak je pao u nesvest pokošen ovim čudom tehnike baš u trenutku kada je dotakao svoj cilj uspevajući da izusti samo – „Kako?“
Mlaz hladne vode prosut po njemu izbio je svaku nadu za mirom i tišinom. Silueta jedan i dva stajali su nad njim. Njihov sadistički nagon bio je zadovoljen. Ponovo su ga popeli na stolicu. – „Pročitaj svoju optužnicu i potpiši!“ Jednim okom okom koje nije bilo toliko naduveno video je slova optužnice i pristavši da igra igru ove dvojice krenuo je da čita:
Ja, Glavni lik, kriv sam za težak zločin ubistva iranskog delegata koji je u Sarajevo došao u posetu predsedniku radi razrađivanja vrlo važnih pitanja u obostranom interesu.
Nije verovao ono što je pročitao. Kako su saznali? Serijski broj i žig pištolja bio je dizajniran da ga preko metaka niko ne može dovesti u vezu sa ubistvom, na granici je prijavljen pod dobro čuvanim indentintetom, on je u ovoj državi bio samo običan turista. Nije znao da je neko dojavio da je ubica strani državljanin. Batine su trajale nekoliko dana, slomljen mu je nos, nekoliko zuba izbijeno, rana iz desne ruke nije ušivena, pretila mu je infekcija i sigurna smrt. Nisu birali sredstva, u jednom trenutku pribegavali su i srednjovekovnim metodima mučenja. Sve je to podnosio dok ga iznemoglost od izgladnjivanja nije bacila u trans. Poludeo je. Govorio je čudnim detinjim jezikom, nije se više branio, primao je batine kao da je to redovno dnevno sledovanje. Siluete su radile ono što im je naređeno. Mislile su da će u prvih par udaraca optuženi priznati, nisu znale da je treniran da trpi mnogo više. Svaka naredna mera u njima je budila mučninu, gnušanje pa i bes prema sopstvenoj državi. Posle dvadesetog dana mučenja primetili da su od čoveka napravili zver i rešili da mu prekrate muke uzevši njegovu potpisavši priznanje umesto njega. To je značilo da tortura prestaje, da dok rane ne zacele nema izricanja presude, da konačno mogu da ga vode u bolnicu.
Sudija je svima rekao da ustanu, suđenje nije trajalo ni pet minuta. Presuda je 40 godina zatvora u izolaciji. Nikoga neće videti, hrana će mu biti doturana kroz prozorčić sobe koja će biti njegova jedina stvarnost. Aplauz svih prisutnih, glavni junak je dobio šta je zaslužio. Dozvoljeno mu je jedno pitanje pre odlaska.
– „Kako ste znali da sam ja to uradio?“
– „Burek je samo s mesom!“
