Tricikl piči. Puste ulice prekrivene blatom iz šume, ljudi vuku drva, grabe se. Valja se spremiti za zimu. Po poljanama po koja krava mršava i u sreh. Piči tricikl preko blata, preko izmeta konja. Maleni vozač tek izašao iz pelena pozdravlja komšiluk. Od kuće do prodavnice nema ni pedeset metara ali vreme se zaustavi svaki put kada zastane da odgovori komšijama. Jebena 1992-ga. Ne razume dete brigu, inflaciju, rat, ali oseća.
Svi se smeju usiljeno, zure u prazno. Mama čeka, pesnica stisnutih i umetnutih u prsluk pletenog džempera. Nadgleda svoje čedo. Parkira se mašina sa tri točka. Pijanci galame ispred prodavnice, raspravljaju o novom dinaru. Platu su ostavili tu i kao da ne žale. Na rafovima pauci igraju čoček, samo nek je veselo. “Dobar dan čika Miroslave, poslala me mama po hleb”. Čika Miroslav čučnu i kao akrilna boja, njegov osmeh oboji ceo prostor. Nije on bio duh, kao komšije. Gledao je pravo u detence, ne kroz njega. “Mila, hleba nema.” Osećajno pomilova dete po glavi, poljubi zajapureni obrasčić i skoči. Pruži detetu palentu. Tu groznu, bezukusnu paletnu koja je svima na nos izlazila. Ali glad nema ukusa. Dete iskreno, kako to samo nevina bića mogu, spusti glavu i razočarano pruži novac prodavcu i krenu ka izlazu. “Ahaaa” , uskliknu prodavac. “Gospođice, pa vi ste motorizovani”. Zagolica derište i otvori mu malenu šaku. “Evo ti ovaj novac za gorivo”. I tako… Sve u svemu nikada u život nije totalno sranje sve dok ima dobrih ljudi.
