Vreme u Paklu protiče uobičajeno… Odnosno, ne protiče. Zapravo, ipak protiče, ali ta činjenica u Paklu nema mnogo težine jer patnja je večna i sam protok vremena tu teško da igra neku bitnu ulogu… Nije kao da će doći trenutak kada će Šef reći „E, odslužio si svoje, sutra izlaziš napolje.“
Ali, ide u digresije…
Dakle, vreme protiče i niko na to ne obraća pažnju. Belzebub ide svojim poslom, jer on je u suštini stvorenje navike.
Da li je on beše uopšte stvorenje? Ne može da se seti da li je stvoren ili je oduvek bio tu.
Ako je oduvek bio tu, onda je oduvek tu bila i ta divna stvar zvana rutina, jer on nije pamtio vreme kada nije robovao rutini.
Ah, duše bi se obradovale da saznaju da i demoni nečemu robuju. Ne sme, dakle, nipošto da im to prizna, radost ovde nije dobrodošla.
Da je živa duša gore na Zemlji, njegov korak bi se zvao poletnim. Kandžama svih pet nogu je skakutao po kao žilet oštrim stenama, i da je poznavao lepe emocije rekao bi za sebe da je razdragan.
Išao je da obavi svoj omiljeni zadatak: da nahrani duše u sumpornoj jami.
„Kako to- da ih nahrani? Zar mrtve duše nešto jedu?“ možda bi ga neko upitao da je mogao da čuje o čemu razmišlja, ali nijedna od njegove tri zubate glave sa po osam očiju nije odavala utisak kao da Belzebub mari za odgovaranje na pitanja radoznalaca.
Naravno da mrtve duše ne ištu hranu, ali ono što im Belzebub u redovnim intervalima servira svakako moraju da pojedu… Ili im bude nabijeno u grlo. Nadao se da će opet neko odbiti da guta. Nabijanje u grlo je još jedna od stvari u kojima Belzebub uživa.
Nosio im je pune tanjire grešaka nastalih iz ponosa, laži, kajanja zbog propuštenih prilika, prekršenih obećanja i izneverenih očekivanja. Korpe pune vizija života koje bi imali sa ljudima koje su prevarili, unizili, odbacili, slomili im srca. Flaše pune majčinskih i ljubavničkih suza, napuštenih ljubimaca, zanemarene dece, zaboravljenih staraca, ubijenih snova, zaboravljenih prijateljstava jer nisu hteli prvi da pošalju poruku. I za kraj, kolače od znoja lakovernih kolega, pred nepravdom skrenutih pogleda, ćutanja kada je trebalo progovoriti i spavanja kada je trebalo delati.
Sve je imalo divan opor ukus žuči, buđi, urina i fekalija. Prava gozba.
Ubrzao je korak, sladeći se unapred vriscima i preklinjanjima koji ga uvek dočekaju kada stupi na ivicu sumporne jame.
Možda je nekada Belzebub mogao malo da promeni meni, svakako mu Šef nikada to nije zabranio a i nije bio poznat po mikromenadžmentu. Ali, sama pomisao na menjanje rutine mu pokvari raspoloženje. Na kraju krajeva, upravo je činjenica da je svaki put, od početka do kraja večnosti, na jelovniku uvek ista hrana služena dušama, da se nikada ništa ne menja, ono što sumpornu jamu čini tako popularnom i traženom.
