Било ми је лакше спознати те из даљине,
твоје очи, несавршености, мане и врлине.
Боже, сваким трептајем видим то зеленило,
дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило.
Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ;
речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ.
Затражио бих плес, макар последњи, само нек је вечан,
прогутаћу, ма – попићу свој понос, и онако је већ течан.
Јер отопила је године ништавила у мени,
не мора бити, да је баш она права и једина,
ал ми сада само она разређује крв у вени,
покренула је прву у низу домина.
Хтедох да стих опет започнем са “Боже”,
да узалуд споменем име Његово,
јер због ње груди моје ову бол држе;
кад би ми на њих легла, тешка као олово.
И на крају жеља, пролазна, а притом искрена,
да прековремено радим данима,
да гледам на свет погледом, неукаљаним
мислима о теби, грешним, прљавим.
Фалична си, несуђена моја,
а и ја сам, малтене истог кроја.