Bilo je oko dva sata posle ponoći. Zaspala sam čvrstim snom. Čekala sam te da se javiš jer sve što sam imala od tog nečeg „našeg” je bilo, čekanje. Ti si se naravno javio ali ja ovog puta nisam čula zvuk moje najdraže poruke. Javio si se znakom pitanja. To radiš već neko vreme. Od dugih poruka, preko sve kraćih rećenica, par reči do znaka pitanja. A znaš šta? Počela sam da obožavam taj znak pitanja. Znam da si voleo i da voliš da dolaziš u kasne sate. Samo opet ne razumem zašto znak pitanja? Čemu se pitaš? Znaš da si sve ono što se jedva čeka. Kad bi postojale prazne poruke, znam da bi nju najrađe poslao a ja bih te i tada razumela. Znam da ne voliš mnogo da pišeš, objašnjavaš. Kod tebe se sve svodi na kratko. Na dolazak, na pisanje, a ipak traješ pet godina. Pet veoma lepih godina. I ako se sećaš, u doba korone, kada sam mislila da neću dočekati jutro, došao si kao da si čuo da sam te dozivala. Nisi se bojao da ćeš dobiti virus od mene. Znao si da će tvoj dolazak biti moj jedini lek. Kao što i sada znaš da te jedva ćekam. Da. Jedva čekam da vidim znak pitanja u poruci i da trčim da te sačekam na vratima, sem kad me noć ušuška pod svoje pa me uspava pa tvoj znak pitanja u poruci dobije pravu smisao.
Kada bih imala pravo na jedan vrisak to bi bilo „Volim te više od Života!!!”
