Било једне зиме пуне сете и сетих се
судбе проклете.
Где се среће и радости људи сетише
једне даме из града, једне даме најлепше.
Њену доброту и њену љупку душу сви заволише,
a ja заволех највише.
Сваки корак одмерен и сваки покрет
беше савршен.
Смеха и песме њено присуство призваше.
О какве завиди беше разнога света и весеља,
за мојом вољеном, за мојом невестом вапише.
Њеној љубави се надаше.
Волео сам њу и волела је мене
ноћу и дању.
Верени бејасмо, једно другом обећали смо
вечну љубав и јарки пламен. Издала ме је.
Бог окрутни што на небу седи и судбину кује,
драгу моју убио је.
Грозница беше нека гадна, грозница нека
љута и одвратна.
У ноћи изненада нападе, није било преговора,
није било наде. Немоћно, сузе њене гледах
на образима белим. Очи јој тражиле предах,
уз последњи издах.
Под крошњом њене врбе она сања, а њен плач
мени одзвања.
Шапат јутарњег мраза у гласу је њеног исказа.
Зашто чекаш? Зашто плачеш? Гања ме упитом.
Зашто патиш над клесаном плочом и спомеником?
Стижем драга с одговором.
