Од трња ми крвави прсти,
али не попуштам свој хват чврсти.
Попех се високо
и не знам како бих сишао,
да нисам о зеленоокој
стихове и строфе писао.
Силазак није дуго трајао,
ни због успона се нисам кајао.
Ниси повукла ороз –
ионако ме не би погодила метком.
Нисам бачен под воз,
како да назовем ово завршетком?
Писаћу и шкрабати,
док ми мастила не нестане.
Неку другу ћу заволети,
због тебе нећу траћити дане.
Прелепа јеси, мила.
Сам Бог ми те је послао.
Али за мене ниси спремна била,
не бих нас више овде задржавао.
