Није ми био претежак камен,
није ми ни престрм успон.
Са врха дозивао је пламен,
душа вођена беше крстом.
Неизбежно је Икаруса видети,
како крила му букте огњена,
када и очима Сунце запрети,
након тескобе и спуштена погледа.
Спотакнем се изненада,
опчињен призором тешким,
па ми са плећа камен пада
и остајем да на коленима клечим.
Сизифом се не сматрам,
по камен се нећу враћати.
У срцу распламсава нова ватра,
поново ћу високо гађати.