1. poglavlje
PROLOG
Vetar će nam doneti jutro.
Doneće nam dim iz pepeljare, isparenja posle kiše kasnih monologa.
Nije da je ishod ustoličio predmet pesme. Nije da smo bolje birali reči koje nećemo izgovoriti.
Mogli bismo dati temu ili svetlost. Ko smo mi da budimo. Nema ptica za taj kavez.
Bez razloga se dižu spomenici. Bez razloga se sahranjuje. Na ovoj zemlji bez razloga se i umire, kada je časovnik u hodniku otkucao kraj radnog vremena. Pobegao. Bez glave i bez obzira. Sit može preplivati Sunce. Možda podseti na dane kada će nam vetar doneti jutro i malo senke oko koje se može opisati čovek. Upisati. Evidentirati kiša kao posledica posustalosti. Htenja. Neočekivanih namera. Smeha. Htenja. Budne kože. Kože obeležene krugovima od cigarete, kako monolozi znaju da traju, tako da se zaboravi i predmet pesme.
Uzećemo za podlogu da je glas raštimovan. Da mu nisu sve žice bile na broju kada je rasterao ptice od kaveza.
Uzećemo za podlogu da pesma ima svoj kraj. Die Ende. Finito. Nije više budna – i to ćemo za podlogu uzeti.
Vetar će nam ionako doneti jutro. Ostatak htenja je na nama.
bez (inter)punkcije
trajao je mutno kao noć
i zemlja još ga je držala
na mestu gde huk ptice
liči na sedište aviona
davnog uzleta
pesma navirala je
iz nerava
sa namerom da
uznemiri mirnu luku
da, orijent je tih i ćuti
sve dok se ne pojavi
glasovni sintetički amin
i ne poruši sve što traje
sa znakom uzvika
znakom pitanja
ili bilo kakvim znakom
ispred sebe
i dalje spreman bio nije
da nastavi u vidu
svetlosnih isparenja
na koje mu kosa liči
na koje i sam podseća
u vidu isparenja svetlosti
tih bogomdanih magova
koji se smeju i smehom
paraju vazduh
kojima ne treba pesma
da bi se čuli
niti amin bilo kakav amin
znak sa neba
i dalje nije spreman
zašto nije spreman
kada sve što usaglasilo se
usaglašeno je davno
započete strukture
počele su da strukturišu
i tešu kosti kožu do temelja
zašto nije spreman
o zašto spreman nije
kada svet počeo je
davno je počeo da traje
u vidu dana u vidu užarene kugle
na horizontu
u vidu pesme
kako sve jeste pesma
kada malo bolje leksika se prouči
kada malo bolje zađe se u ritam metar
kojim merimo pređeni put
dok trajemo i mi mutno kao noć
jer on naučio nas je
glasovni sintetički amin neće stići
daleko ne dalje od boga
a mi želimo o da mi želimo
da budemo onaj koga stari istočnjački vladar pita
čime se baviš šta je tvoj posao
da budemo onaj koji može da odgovori
stavi sebe u rečenicu konstrukciju rečeničnu
onaj koji zna ko je šta je odakle je pesma
onaj koji zna da da odgovor na pitanje zapravo
sa pogledom mutnim kao kiša
i bistrim kao užarena kugla
istovremeno dve stavke dva položaja vilice dve istovremeno sve kako vreme ono jeste
isto i za kišu i za sunce
i za njega koji je u vidu pesme
kako sve jeste pesma
huk ptice aviona huk
koja spaja sve
koji sve i ruši
sve po diktatu po nagonu
sve po pesmi činu
sve po sedištu aviona
između kiše i sunca
na obroncima dalekih pustih obala
koje spajaju dva vremena
dve pojave čoveka
jednog trajanja
kako trajanje jeste isto
i za pesmu
i za njega.
