Odrasla je sa braćom u raskošnoj kući, koja je pre ličila na vilu, opasanu zidinama i listopadnim drvećem. U njoj su se nekada okupljali umetnici i književnici, dobitnici raznih nagrada, ali se vremenom porodica povukla iz društvenog života, i živela mirno i skromnije nego u predratnom vremenu. Ostale su samo fotografije na zidovima, i umetnička dela, koja su oduvek inspirisala Saru, pa je tako postala i ona umetnica, slikarka. Za svoje radove, dobila je mnogo pohvala, što od strane kolega, što od kritičara, i red je bio da se predstavi i pred narodom. Zato je organizovan prijem u njenu čast i izložba slika u jednoj od najboljih galerija u gradu. I te večeri, sa očuhom i braćom, spremala se da pođe na izložbu slika. Videlo se da je uzbuđena, pa je Donka, žena koja im je spremala i pomagala im u kućnim poslovima, a ujedno im bila i kao član porodice, imala mnogo posla oko mlade i jedine žene u njihovoj porodici. Trčkarala je iz jedne prostorije u drugu… Penjala se na stepenice, donosila haljine, kostime u raznim bojama, ogrlice, ne bi li odabrala nešto što će Sari lepo pristajati… A Sara je bila lepa, mlada dama, od dvadeset i osam godina, akademska građanka, a ne devojčica kakvu je pamtila Donka. Ipak, Sara je uveravala da će sve dobro da prodje, i da će izložba biti uspešna. Pozvala je i nju, da im se pridruži, ali ova je to odbijala. Ne bi mogla da sedi mirno i sluša kritike ljudi. Neće ni novine sutradan kupiti. Neka joj sve njena devojčica prenese. Sara je pogledala blago i poljubila je u obraz. Još jednom se pogledala u ogledalo i, obukavši svoj sivi mantil, pošla je na izložbu sa očuhom Mariom koji je mnogo voleo, i sa starijim bratom Dušanom. Mladji brat, Staša, kasnije će doći na izložbu. Morao je zbog posla da ode u inostranstvo. Ali, do osam sati, biće i on tamo. A bilo je lepo, majsko veče, mirisale su prve majske ruže, i ptičice su ih pratile svojom veselom pesmom. Sve je bilo kao u romanu. Sara je bila zadovoljna. Okupilo se mnogo sveta. I njen očuh je pohvalio njene radove.
– Hvala ti, tata, hvala što si se brinuo o meni i voleo moju mamu. U očevom pogledu je bilo sete, pa je Sara brzo prešla na drugu temu. Već tri godine je prošlo od smrti njene mame, a otac je još patio za njom. I znala je, uvek će misliti na nju, nikada je neće preboleti, i prestati da je voli, iako su mu se mnoge nudile, čak i mlade žene, jer je bio bogat. A on, on je mislio samo na svoju decu. Iako Dušan i Sara, nisu bili u krvnom srodstvu sa njime, on ih je voleo kao svoju decu. Čak je bio mnogo strožiji prema Staši, nego prema Dušanu i Sari. Zato se i brinuo da li će Staša da dodje na izložbu ili ne. Najednom, ugledao ga je sa prijateljem.
– Evo ga, došao je! – uzviknuo je otac. – Konačno si stigao! – rekao je i izgrdio ga što kasni.
– I to sa gospodinom Konstantinom! Kakva čast, gospodine Joviću! A rekli ste, da nećete moći da dodjete.
– Ne bih propustio ovu izložbu o kojoj se pričalo danima. A ovo je, vaša gospođica sestra? – upitao je i pružio ruku. Ona mu ovlaž pruži ruku.
– Mislim da se mi već poznajemo. A sada ćete me izviniti, moram da pozdravim i druge zvanice.
Sara se udaljila od braće, očuha i gospodina Jovića. Nikako ga nije trpela. Em što je bio stariji od nje, em što je bio prost… Takav je utisak stekla o njemu. Mislila je da je previše slobodan pred njom i da joj se udvara. A on se njoj nije dopadao. Ili je nešto drugo bilo u pitanju? Biće da ga je jednom prilikom videla sa nekom damom, sa plavom kosom, koja je odavala utisak slobodne žene. A on je požudno gledao. Možda tako gleda svaku ženu, ko zna. Zato ona nije volela da razgovara sa njim. Radije je stajala sa svojim vršnjacima i razgovarala. U jednom trenutku, približio joj se i on.
– A zašto ste Vi, gospođice, ljuti na mene?
– Ne, nisam. Otkuda Vam to?
– Pa ne bih se složio. Stalno me izbegavate. A ja mislim da sam fin i učtiv čovek, i da nikada nisam rekao ništa što bi vas povredilo. Hteo sam da pohvalim vaše radove. Vidi se da ste se mnogo trudili. A i umetnička ste duša. Pomalo ste i buntovni. Ako smem da primetim…
– Ja buntovna… A vi prostak…!
Udaljila se. A on je ostao u čudu.
Sutradan je bilo mnogo pozitivnih kritika na Sarine radove. Naslikala je portrete ljudi, mrtvu prirodu… A sada bi radije prešla na pejzaže. Zato se uputila u prirodu. Javila se braći i ocu, da putuje u vikendicu kod Šapca, i spakovala svoje kofere i stvari… Porodica je uvek podržavala u njenim odlukama… Pa je tako bilo i sada. Ali, čim je stala da slika, i dohvatila četkicu, neko je dodirnuo za prste. Okrenula se i ugledala Konstantina. Bio je krupan i visok i, ne tako lep čovek, ali imao je blistav osmeh i nežno plave oči. Njene su bile zelene, tamnozelene oči, a kosa plava. Nosila je i šiške. Konstantin ih je sklonio i prešao prstima po njenom obrazu.
– Ni malo mi nije prijatan ovaj susret – rekla je Sara.
– A meni jeste. Volim da te gledam dok slikaš. Kada će sledeća izložba?
– Ne znam. Ako mi budu odobrili, biće za mesec dana u Kragujevcu.
– To je daleko. Voleo bih da ponovo imaš izložbu u Novom Sadu.
– Ako bude prilike…
– I ti ćeš se od sada baviti slikarstvom?
– Tako bi trebalo da bude…
– Ne razmišljaš o porodici?
– Mislim i o tome. Ali, još nisam pronašla srodnu dušu. A sada, moram da radim.
Konstantin je još neko vreme stajao. A onda je rekao…
– Dobro, ja sada idem. I nikada se više nećemo videti.
Sara nije ozbiljno shvatila njegove reči. Ali, zaista ga više nije vidjala. I to je brinulo. Shvatila je da joj taj čovek znači nešto više od poznanika njenoga brata. A bio je skoro dvadeset godina stariji od nje. Kako li će ocu objasniti da joj taj čovek znači više nego što misli? A otac je već znao da je ona zaljubljena u Konstantina. Videlo se to po njenoj priči o njemu. Ali, ništa nije hteo da joj kaže. A nije ni ona govorila. A onda su jednoga dana razgovarali o svemu. Bila je bleda, slabo se hranila… A bila je i tužna, i često je plakala… Otac je ohrabrio da razgovara sa Konstantinom.
Videli su se jedne prolećne večeri. Priznala mu je da joj nedostaje.
– Pa i otac ti nedostaje kada je na putu… I braća…
– Ti nisi ono što su oni. Njih volim zato što su mi rodjaci… A ti si… Moja ljubav… I mislim da nije potrebno ni da ti kažem koliko mi je stalo do tebe i koliko te volim. Patila sam za tobom… Nisi se danima javljao. Nestao si… I ostavio me…
– Mislio sam da me ne želiš kraj sebe.
– Zar su reči potrebne…? – rekla je, poljubivši ga… Znaš, dragi, nekada ljubav govori za sebe…
Osmehnuo se na te reči. Sara je imala pravo. Nekada reči nisu potrebne. I nekada ljubav govori za sebe…
