Napolju je zima. Hladno je. U gradskom parku, sneg je prekrio drveće, klupe i staze. Noć je. Svuda je tama.
U parku je bila jedna devojčica – i to ne bilo kakva. To je bila je Jefimija. Jefimija ima malo manje od šest godina. Jefimija ima plave velike oči. Jefimija nosi belu zimsku kapu i beli džemper. Jefimija čeka. Jefimija čeka već dugo.
Setila se jedne bakine priče, koju joj je onomad baka pričala:
“Bila jednom jedna devojčica”, započinjala je baka, a Jefimija ju je sa punom pažnjom posmatrala. Trudila se da upije svaku bakinu reč i svaki trenutak pažnje. Trudila se da sve zapamti. Jer je mislila da je ovo možda i poslednja priča koju joj je baka ispričala. “Bila jednom jedna devojčica”, započinjala je baka. “I ta devojčica, pa ona je bila posebna. Ona nije skupljala salvete kao ostale devojčice. Pak nije skupljala klikere kao dečaci. Ona, prosto, ništa nije skupljala.”
Jefimija se zakašlja. Iz ustiju ispusti topao vazduh koji se pretvara u beli dim. Pogleda levo, zatim desno. Nema još nikoga. Shvatila je da mora da nastavi da čeka.
“Skupljala je, u stvari, neke sitnice. Pa bi, zatim, sve sitnice poklonila. Najviše je verovala u druge, pa zatim u sebe. Dobro se dobrim vraća često je ta devojčica govorila”
“Bako?”
“Da?”
“A kako se zvala ta devojčica?”
“Imala je jedno mnogo lepo ime. Ime koje nemaju druge devojčice. Zvala se Jefimija“, odgovori baka. Jefimiji se izmami osmeh na licu.
“Isto kao ja?”
“Ne, ta devojčica nije imala isto ime kao i ti. Ta devojčica si upravo ti!”, reče baka, a Jefimija je zagrli.
Jefimija je očistila sneg sa jedne obližnje klupe. Iskasila je levi rukav džempera dok je to radila. Prisećala se bakine priče i to joj je nateralo suze na oči. Setila se kako je njena baka upravo osoba od koje je najviše naučila.
Ponovo je pogledala levo, pa zatim desno. Nigde nikoga. Shvatila je da će čekati. Da će duuuuugooo čekati. Ponovo ispusti topao vazduh koji se pretvara u dim. Zatim to ponovi nekoliko puta. To je nalik na nekakvu igru.
Još jednom je pogledala prvo desno, pa zatim levo. Ponovo nigde nikoga. Naslonila se na klupu, zatvorila oči i…
I zaspala.
