Pre dvadeset godina on nije imao hrabrosti, ona nije imala pameti. Ali njemu se tada činilo da ona ima sve. Odličan izgled, još bolje odglumljenu sigurnost, uvek vedra i nasmejana i to je jednom dvadesetogodišnjaku bez trunke samopouzdanja bilo dovoljno da svaki put kada je vidi, pomisli da ona dolazi direktno iz raja.
Sada, kada su se pole toliko godina sasvim slučajno sreli, njoj se čini da on ima sve. Ali to je jedno potpuno novo sve. I ništa nije odglumljeno. Sasvim novi paket prednosti, jedno udobno, privlačno, ušuškano sve sada ima on, a ima i ženu i decu, pa se Marta, sada razvedena singl četrdesetogodišnjakinja, pred njim osećala kao da dolazi direktno iz pakla.
Našli su se u malom, simpatičnom kafiću. Toplo osvetljenje, lepe jarke boje foteljica za sedenje, na zidovima uramljeni plakati kultnih filmova, lagana neopterećujuća muzika pomešana sa zvukovima vatre koja pucketa, uopšte jedan vrlo prijatan ambijent. Njih dvoje sede, piju već treće piće i pričaju… ni o čemu. I ćute o svemu. Jasno im je da treba da uživaju, ali kao da ih nešto žulja. I kada im se sretnu pogledi, kao da istog trenutka počinje takmičenje ko će brže pogledati u bilo šta drugo.
-I dalje izgledaš dobro, svaka čast stvarno. Je l` vežbaš?- prvi progovori Darko, nakon što je konobar došao da zameni pepeljaru i nasmešio se Marti, onako nenametljivo, po službenoj dužnosti.
-Ne, odgovori Marta brzo.
-Pa u čemu je tvoja tajna?
-Svakog dana kasnim na posao pa moram da trčim jedan deo puta, baš gde su stepenice- odgovorila je Marta i istog trenutka se setila obećanja koje je dala samoj sebi kada je dolazila da se sastane sa njim. Dala je sebi reč da neće praviti fazone na svoj račun i da će se svim silama truditi da ostavi utisak jedne zrele, odgovorne osobe. Njenim mislima potekle su uvrede jedna za drugom: “Idiote i glupačo, budalo jedna, prestani da lupetaš odmah i počni da se ponašaš u skladu sa svojim godinama!”
Ali problem je bio što Marta nije znala šta bi bilo u skladu sa njenim godinama. Poznavala je četrdesetogodišnjake, naravno, i mogla je da uoči neki model, neki šablon u njihovom načinu života, ali sve to se odnosilo na one koji su u braku, koji imaju decu, čak i odraslu decu u tim godinama. Za razvedenu ženu bez dece, nema baš nekih jasnih pravila ponašanja. Kao može sve, ali… za to isto sve možeš da budeš i kritikovan i ismejavan i da ti bude neprijatno. Da bi stvar bila još teža, Marta je uvek i bila nekako mlađa od ljudi njenih godina, pa je takvima kao što je ona stvarno bilo teško da nađu pravu meru.
-Simpatična si-rekao je sasvim obično i odmah nastavio-nego, reci mi Marta, koliko si ti već ovde?
-Dva života.
-Ko bi rekao.
-Niko, znam. Svi misle da sam se rodila juče hahaha- nasmejala se usiljeno i odmah se zapitala zašto se smeje i da li je normalna.
-Hahaha da, stvarno deluješ mlađe i nekako…
-Naivno?
-Neiskvareno.
-Oh, to je jako lep kompliment na današnje vreme, hvala ti. Više od 10 godina sam ovde.
-A koliko živiš taj drugi život?
-Pa od kad sam se razvela.
-Ma baš tebe briga, živiš kao tinejdžerka hahaha-sada se on nasmejao pomalo nategnuto, a ona se zapitala da li onaj osećaj da nešto žulja počinje da raste ili se to njoj samo čini. Naručila je još jedan viski.
-Šalim se, nastavio je Darko- hoću da kažem, znaš kako kažu- bolje dobar razvod, nego loš brak.
-Znam, znam i zašto to kažu.
-Znam i ja.
-Ma šta ti znaš, nemaš pojma, ostao si u onom našem malenom gradu, voliš svoj posao, imaš divan maleni brak, ženicu, dečicu, ušuškan si sa svih strana- izgovorila je Marta u dahu, potpuno šokirana svime što je rekla.
-Nemoj da budeš bezobrazna, ne stoji ti to. Ne ide uz tu tvoju slatkoću.
Odzvanjala joj je ta reč “slatkoća” neko vreme, kao poljubac koji pukne blizu uva. Ili kao šamar. Ima tih ljudi koji i najnežniju reč izgovore tako da zvuči kao uvreda. Onda je on rekao da mu je baš drago što su se onog dana sreli i što je pristala da se nađu i popiju piće, jer on je tu poslovno, na nekoliko dana samo i baš je razmišljao kako će provoditi slobodno vreme i eto kako su okolnosti namestile da baš nju sretne, ne bi ni sam bolje društvo izabrao. Ona ga je slušala sa osmehom koji je bledeo i pokušavala da definiše zašto je njoj drago što su se sreli. A bilo joj je drago i bila je uzbuđena što će se naći danas i dugo je birala šta će da obuče, i nije kasnila na taj sastanak. I onda joj je palo na pamet da je jedva čekala da se vide možda zato što joj je bila potrebna neka vrsta dokaza da je njen život nekada potpuno drugačije izgledao, kada ničim nije ni nagovestio da će otići u pravcu u kom je otišao. On je zaista bio dokaz da je ona, iako se sada nejčešče osećala kao statista u sopstvenom životu, nekada stvarno bila zvezda. I ne samo svog života. A ko zna zašto je on jedva čekao, možda stvarno samo da popuni slobodno vreme, Možda jer je baš kupio novi automobil. Ko zna. I onda je ona rekla:
-Zašto ti i ja nismo bili zajedno?-pitala je potpuno staloženo i nisu usledile nikakve uvrede u mislima, naprotiv, preplavio ju je neki mir, neko njoj do tada nepoznato osećanje sklada.
-Ma daj, Marta, hahaha, o čemu ti razmišljaš hahaha, stvarno si blesava. Preslatka si, je l` znaš to?-izgovorio je vidno zbunjen.
-Znam. I ti si presladak, ali ja moram da idem-ugasila je cigaretu na pola i počela nespretno da oblači džemper, da kao ludak mota maramu oko vrata i da navlači jedan rukav jakne, koji se uporno otimao kao da je živ.
-Marta, stani, šta ti je? Evo odgovoriću ti, nisam smeo da ti priđem kad smo bili klinci, ej, kako ne razumeš? Nisam smeo!
-Razumem, naslušala sam se tih priča, ali ti ne razumeš da zapravo sad ne smeš! Tada si mogao, i trebalo je i ja te ne bih ismejala, ja bih bila sa tobom i tad, kao što bih rado, ooo čak vrlo rado bila i sad! Ali sada ne može! Sada ne smeš!-izgovarala je te reči skoro kroz plač.
-A gde piše da ne smem, vidiš da smem-ustao je naglo, povukao taj rukav koji joj je uporno izmicao i privukao je nežno prema sebi. Stajali su sasvim blizu, sada nisu pokušavali da skrenu pogled i polako su se, sasvim nežno, kao prvi put, poljubili. Marta je zatvorenih očiju shvatila da osim ogromnog zadovoljstvo zbog toga što je rekla ono što stvarno misli, ne oseća ništa drugo. Obukla je jaknu, zakopčala rajsferšlus i rekla:
-I meni je mnogo drago što smo se sreli, i… hvala ti na svemu. Želim ti lep i udoban život. Stvarno moram da idem.
Koračala je lagano prema svojoj kući i osećala se kao da je prvi put odigrala u skladu sa pravilima. Čijim? Verovatno svojim. I nije joj bilo neprijatno. Marama joj je mirisila na Darkov parfem.
