ulice kao skeleti,
pune rupe stopala, jer nisam dovoljno gledala:
u vranju ne smeš gledati pravo,
moraš gledati u svoje noge
prašina se ni za kim ne diže
jedno glasno ravnodušje
od koga podrhtava tlo pod nogama
samo što nisi propala
kmečanje svinja koje se ciklično ponavlja
istopljena mast da je stavim na duhovne rane
za groznicu, opekotine, ako me drma grip
bogovi od kojih drhtim kao prut
majčina dreka – dete koje guta suze kao kamenje
narcis koji se ogleda u tamno duboko jezero
paradajz koji niče iz iskopanih kaldrma
žuto cveće ne miriše nikome
ljudi su ljuti i zaboravni
pocinkovani tanjiri
sećanja koja izlaze na nos, sutlijaš nikada dovoljno sladak
da ublaži moju gorčinu od koje teško
gutam
oči su mi pune trnje
jadno drveće bez ijednog lista
cveće koje je oborio mraz
srce lupa kao autoput zadrhtao od šlepera;
u meni klija seme zla
sve je zamrlo, a smrt ne dolazi
nego ostavlja moje
vranje
kao nesrećnika da besomučno
mre
pekarski krompir, krče mi creva
merak mi je, a poderana mi je duša
sva rascepkana vidim i sve mi je jasno
radije bih da mi neko stavi ruke na oči
da me iznenadi, da malo zamajem misli
misleći ko to hoće da mi zakloni horizont
