Razvuci usne u osmeh i prkosno kraj mene prošetaj, inat ti dobro stoji.
Ja sam ponosni kreator tvojih grimasa i večiti krivac tvoje neodlučnosti.
Tvoj uzdah, tvoja strepnja i tvoj bes.
Grešim li draga kad kažem da nisi imala dovoljno hrabrosti da sa mnom, rame uz rame, zakoračiš u močvaru prepunu zlih nemani koje prete da nas progutaju lažima, zlom i nesrećom?
Grešim li draga ako kažem da ti je svačije mišljenje bilo bitnije od mog?
…ili mi se samo pričinilo.
Lako je moliti za oproštaj, a ja sam, vidiš, molio za ljubav, jasno i svesno postavljajući sebe u položaj nezavidne budale.
Ošamaren istinom, zagrlio sam sećanja, i svake zore u mislima, u srcu, oživljavao dobru tebe.
Koliko sam te samo puta spasao od propasti ne želeći da saznaš da moje ime stoji iza toga..
Kraljice večitog inata..
Ženo, da si samo malo više bila čovek, ne bih se zlim silama tuge i samoće klanjao.
Ženo, ti koja život rađaš – moj si ubila.
Bezlična ili dvolična?
Kazna ili nagrada?
Spasavaš li me od propasti ili me u istu vodiš?
Moja ili ničija?
Tuđa ili svačija?
Ti….nekad dobra bila si za čoveka što ni samog sebe ne poštuje, za čoveka koji te i voli i opsuje..
Za sve bez njega i ništa sa njim..
Da, to “ništa” zauvek stajaće između nas.
I zato nema potrebe da rušiš mir i tišinu hodnika istine.
“Zbogom”-znači kraj.
Postajem neosvojiva tvrđava potčinjena moći sopstvenog poraza.
Dobila si zabranu prilaska u ovaj dom realnosti.
Zato sad pokupi te ostatke parafraziranih pokajanja filmske glumice.
Oprosti sama sebi, pa se inati svojoj gluposti i tim osmehom zavaraj sopstveni um da si srećna…al’ oboje znamo da srce nećeš.
Marina Petrović
