Тумарајућ шумом, душа у паклове сишла,
Тек на трен да силне спозна ужасе
Али, ако моја буде Беатриче отишла
Кога ћу онда у рају имати уза се?
Да ме води с неба на небо
И да благост моја и светиња сва,
Када инспирације будем треб’о
Остану заувек лице њено, ока јој два.
Да уроним у воде Лете и Евноје*
И кад грехове збацим, а сећања освежим
На дела добра сва, те угледам лице Твоје
И с тобом Емпиреју се приближим