Nakon šesnaest sati grčevite vožnje autobusom, jer šta je drugo putovanje nego trening ne samo tela već i sopstvenih živaca, stigla sam u Prag. Telefon je takođe potvrdio: Dobrodošli u Češku Republiku. Prva destinacija od tri na mojoj listi. I Prag nije nešto preterano daleko, to je ono za šta uvek pomisle da je Beč, ne toliko zbog arhitekture već zbog ljudi, jednostavno su podjednako zatvoreni i nedruželjubivi. Prag ne samo što nije daleko, već ljudi prihvataju engleski kao način komunikacije. I sem što prihvataju engleski kao način komunikacije ponekad prihvataju i one novčanice na kojima ne piše – češka kruna. Što možda demantuje činjenicu da su česi zatvoreni i nedruželjubivi.
Ali pored češke valute, imena glavnog grada i nekolicine ljudi sa kojima sam se susrela, pamtiću ili ću se bar potruditi da to tako ostane – velelepnu Skupštinu grada na koju su građani u znak nezadovoljstva vladavine tadašnjeg režima oklmbesili crvene gaće. Ili je to samo turistički vodič pokušavao da svima već umornima i prisutnima privuče pažnju. U oba slučaja priča je veoma zanimljiva. Pamtiću i prelepu pijacu sa lalama u maju. Kafkin muzej i moju fotografiju pored ponekad apsurdne fontane Davida Černija – jer to verovatno prvi i poslednji put da na otvorenom možeš da se slikaš pored muškog polnog organa, bez da te česi posmatraju kao da si totalna budala. I možda samo deluju zatvoreni i nedruželjubivi, ali je činjenica da su veoma buntovan narod i da to baš kurčevito iznose. A kad smo već kod odvažnosti, pamtiću i Šekspirovu biblioteku i činjenicu da sam se bojala da bilo šta u njoj pipnem, a kamoli uzmem. Kradinalna greška.
Ono što neću zaboraviti jeste kako sam kao malo dete sedela na sred praškog trga, lizala greškom uzetu lizalicu sa kanabisom i kako je hrpa turista stajala iznad moje glave čekajući da čuveni Atsronomski sat otkuca. I tad sam se prvi put posle dužeg vremena osetila toliko buntovno i blesavo da mi zaista ništa drugo nije bilo bitno. Sem toga probala sam i kretoš ili kutroš, ali to ću sigurno zaboraviti, jer mu se već sad ne sećam ni imena.
Ono u šta sam sigurna je da se možda za nekoliko godina neću sećati kako je izgledao praški trg, niti koje boje su bile gaće na vrhu Skupštine, ali ću se sigurno sećati kako je za mene vreme na praškom trgu na trenutak stalo. Ponekad se zaista ne sećamo događaja, ali zato pamtimo sve osećaje.
