Kao Sidarta pod smokvinom granom,
Tražeći ništa koje objašnjava sve,
U tami izgubiti sebe i svet,
Sahraniti sve misli, dobre i zle.
Kao Aleksandar marširati dalje,
I ostavljati krvave tragove.
Kao krstaši daleko od svog doma,
Osvajati utvrđene gradove,
Ne znajući gde je kraj.
Kao Mojsije na Božijoj gori,
Pred grmom koji gori a ne sagoreva,
Čekati da oganj zahvati pokrov,
Što od iskona pravi svet prikriva.
U misirskom pesku ostaviti razum.
I preći preko rascepljenog mora,
U Zemlju obećanja, negde daleko,
Gde med kaplje sa golih, suvih gora,
I mleko teče umesto vode.
U Zemlju bez Tigra i velikog Nila
Gde se jedino može verovati,
Jer samo bogovi donose zemlji dažd,
Gde samo molitva čuva od smrti.
Zaspati na vrelom pustinjskom pesku,
Nastaviti putovanje kad pande mrak,
I ići na kraju duge kolone,
Gde dopire samo malo slabi zrak,
Od stuba ognjenog.
Naći mesto gde se mogu smiriti,
Srce koje voli svoje ludilo,
I glava koja voli svoju mudrost,
Gde oba mogu pronaći radost,
I konačno se među sobom pomiriti.
