nisi leptir iz mog stomaka,
ali si svaki zrak odbijen od Sunca
i tako zapaljen plamtiš plavom
dok od tebe ne ostanu divlji irisi
koji na najranjivijim laticama nose Saturnove prstenove.
ti nikad nisi umro.
stvari ne postoje dok ih ne sazidamo
rečju, pesmom, oceanom ili snom –
ne postojim ni ja, ali se pravim –
i da bi zaspao moraš da se praviš da spavaš.
pravim se da postojim jer samo tada ćeš i ti postojati u mojim rečima i pesmama, u mome oceanu i snu.
irisi ne umiru.
kažeš da ti zli Svemir podgreva supu, ali ti si galaksija,
kažes da ćeš milovati bore drugog Sunca, ali ti si Sunce –
približavaš se nežno i oprezno, tajno,
čak i tamnom sjajiš.
vidiš sve što oči ne mogu,
rupe iz kojih su nekada rasla krila umesto onih u stomaku;
govoriš sve što reči ne mogu
i to je razlog zbog koga te nisam shvatila.
osim onda kada nisi bio tu.
ni jedan dan nije bio moj dan,
samo ponekad je bila moja noć
kada zatvorim oči
i osetim trenje jagodica prstiju na tim krilima
i razumem novi jezik
i u toj krajnosti ne postoji izgovor: ali.
ali jaka svetla gase moje boje.
toliko malo treba da ponovo nestanem,
a sa mnom nestaneš i ti –
nema reči, pesama, nema oceana i snova –
nisi leptir iz mog stomaka niti neko moj.
mislim na tebe samo kad zalazi Sunce,
Saturnova velesilo, drugačije ne mogu,
nisam ja ta koja pije kafu sa bogom.
eto i sada pišem o nekom ko ne postoji, a lagati se ne sme.
bila sam pogrešna u toj priči,
prokleta snom da umiraću svakog dana od tvoje pesme u kojoj spavam,
da nikad ne zaboravim svoju laž.
i to je u redu. kako mora.
niko drugi neće smeti da hekla niti mape sveta mestimično ushićenijeg od ovog –
ovog našeg nadraženog pohotom straha –
u kom čeka da budu njegovi i noć i dan.
Sunce nikada neće umreti.
odlaziš, uvek dalje,
i jedino ostaje nada da ćeš me nekad povesti sa sobom na taj put do Svemirnijeg.