#

Da ti mladi neznanče znaš samo
Koliko je teško s emocijom izaći na kraj
U ovom dobu, gde ljudi siti nisu.

Gde svaka sena tuđa
Nema života, nit svog mira.
Gde vreme nije vreme slobode,
Već ropstva i moći.

Stvaranje svetinje mi je uvek od ruke išlo
Čvor po čvor, i uvezem ja nju u nit večnosti,
No večnost ko večnost ima svoju cenu,
A sad i vidim da je sve to badava.

Sve te iskre i slova, sva ta mala kuškanja
Al mnogo bola prođe kroz prste ove, neshvatanja
jeze i bede u ljudima, bez cilja ili malo odanosti
rodu i vrsti.

Samo prazni oblaci otrovani sami sobom
sad plove iznad, i niko ih ne vidi,
niko ih ne čuje, niko da ih zgrabi
poput mene. A onda se čudiš kad kažu
nestali su krojači vremena…