U osvit prvog dana
poslednje ere,
kada su ljudi
podelili boga
i predskazali svoj kraj,
ona je prvi put
otvorila jedno oko do pola
i zadivila se svojoj prozračnoj lepoti.
To je bi jedini sekund u večnosti
kada ju je obasjao sunčev zrak.
Tren kasnije
pobegla je u mrak
shvativši razliku između
dana i noći,
svetlosti i tame
vatre i studeni.
I potpuno je razumela
svoj zadatak
dok ju je on celu obuzeo.
Dani koji su došli potom
za nju nisu postojali.
Ali je ona postala mit
u noćima što su došle.
Za nju
je vreme predstavljalo
ili glad
ili priliku da se glad utoli.
Sitost
nikada nije osetila.
Zato se uklapala
u svako doba
u sve običaje
u sva vremena.
Tajnovita u svom prokletstvu
snažna u svojoj nameri
i zanosna od zla u sebi,
osvajala je priče, legende i snove.
Okružena oblakom straha
skrivala je svoj pogled
koji je jedini mogao
da otkrije njenu tajnu.
Previše mudra od starosti,
koju ni sama nije mogla da meri
nije dozvolila da je iko pobedi.
Svoju propast sačuvala je
duboko u sebi.
Zato se plašila svetlosti sunca,
jasnoće dana.
Bio bi dovoljan samo jedan pogled
pa da se vidi
da je ona ništa,
sama sebi propast,
da je nema.
Usavršivši se godinama
uspela je da dođe i do nas.
Rastavila je svetlost
na pojedinačne zrake
dovodeći do savršenstva iluziju
da smo osvetlili mnoge tajne.
Izbacila je samu sebe iz naših glava
ubedivši nas da je ona samo košmar
i obezbedila je sebi slobodu nepostojećeg.
Sada čeka dolazak beskrajne noći
i njene konačne pobede.
Do tada
nas krišom posmatra iz tame
svojim ukletim očima
i jedino o čemu se stara
je
da nam se barem malo popravi krvna slika.