1. poglavlje
Žena se probudila. Prvi zvuk koji je čula, bio je zujanje aparata. Otvorila je oči. Iako joj se mutilo, pogledala je oko sebe. Bila je u sobi belih zidova, u kojoj gotovo da nije bilo ničega. Roletne na prozorima bile su napola podignute, propuštajući tek neznatnu svetlost da uđe unutra. Krajičkom oka je primetila siluetu koja se kretala. Srce joj je poskočilo, što se odmah odrazilo na zvuk aparata. Polako je okrenula glavu i usmerila pogled ka muškarcu u belom mantilu.
“Dobro jutro”, tiho je rekao. “Kako se osećaš?”
Upitno ga je pogledala. Namrštila se kada je pokušala da se seti čoveka pred sobom. Njegovo lice joj je bilo nepoznato. Nije znala ko je on. Što je najgore, nije znala ni ko je ona.
Pokušala je nešto da kaže, ali nije uspela. Panika joj je stegla, već dovoljno suvo i bolno grlo. Srce joj je podivljalo. Kako je gubila dah, aparati su bivali glasniji. Um joj je bio prazan. Nešto sa njom nije bilo u redu, a ona nije znala šta.
“Polako. Smiri se”, rekao je muškarac mirnim tonom. “Ne brini. Ja sam doktor Knežević i sve ću ti objasniti”.
Poslušala ga je. Duboko je disala, ali kao da nije imalo svrhe.
“U bolnici si”, nastavio je. “Tri dana si bila u komi. Juče si se probudila, ali zbog oporavka lekovima smo te držali u snu sve do jutros”. Zastao je pa pogledao u monitor pre nego što je dodao: “Tvoje ime je Lara Knežević i moja si žena”.
Ne verujući u ono što je čula, zbunjeno ga je gledala. Nije osećala nikakvu povezanost sa njim. Nije imala nikakve emocije prema tom zgodnom čoveku. Pitala se da li ga je ikad videla, makar i u prolazu.
“Ne sećam se ničega”, nekako je uspela da promuca. “Ne sećam se tebe”.
Doktor Knežević je uzdahnuo, privukao stolicu, pa seo pored kreveta. Uhvatio ju je za ruku. Sledila se od njegovog dodira, ali je nije izvukla iz njegove.
“Ne sećaš me se jer imaš amneziju”, rekao je. “Iako smo sumnjali, ja sam se nadao da do toga neće doći”.
“Kako… kako znaš da imam amneziju? I šta to uopšte znači?”
“Amnezija je gubitak pamćenja”, objasnio je. “Nekada je to anterogradna, a nekada retrogradna. Ti imaš ovu drugu, retrogradnu. Nisam bio siguran u to sve do sada. To znači da se ne sećaš ničega što se dogodilo pre nesreće. Ali ne brini, u većini slučajeva to je privremeno stanje. Sva sećanja će ti se vratiti, samo za to treba vremena”.
“Šta se dogodilo?”, upitala ga je zbunjeno.
“Možda ne bi trebao da ti govorim o tome, ali znajući te, nećeš me ostaviti na miru”, nasmejao se, ali se gotovo istog trena uozbiljio. “Doživeli smo nesreću. Vraćali smo se kući posle večere u restoranu. Kiša je padala celo veče, a put je bio klizav. Kamion je proklizao i iz suprotne trake naleteo na nas. Ti si bila na zadnjem sedištu jer ti je bilo loše. Ja sam se izvukao sa par modrica”, podigao je belu rolku i na boku pokazao ogromnu modricu. “Ali ti si zadobila jak udarac u glavu”.
Slušala ga je, upijala svaku reč. Ništa joj nije bilo poznato: ni večera, ni kamion, ni on.
“Sebi nikada neću oprostiti što nisam bio spretniji i izbegao taj prokleti kamion!”
“Ne verujem ti”, rekla je. “Stvarno želim, ali ne mogu”.
“Znam i razumem te da nije lako poverovati u ovo. Ne mogu ni da zamislim kako se trenutno osećaš. Ali moraš da znaš da te ne lažem, nikada nisam. Ti si moja žena i volim te. Daću sve od sebe da se setiš. Da me se setiš”.
Ona je, bez reči, gledala u njega. Tražila je u njegovim očima bilo kakav znak, da je istina sve što je rekao. Suze su joj se skupljale u očima. Osećala se izgubljeno. Odmahnula je glavom pa izvukla ruku iz njegove. “Kako da znam govoriš li istinu?”
“Pogledaj burmu na tvom prstu”, rekao je, pa podigao ruku kako bi joj pokazao svoju. “Pogledaj ovo cveće na stolu. Svakog dana, dok si bila u komi, donosio sam ti po jedan buket. To je cveće koje najviše voliš. Ljiljani”.
Pogledala je prsten i cveće, ali ponovo nije osetila ništa. Samo prazninu i strah. Strah od ovog čoveka. “Ne znam ko si. Ne verujem u ono što si rekao”, rekla je. “Ne verujem tebi”.
“Znam. Ali pokušaj…”
“Ne, ne, ne!”, povikala je. “Ne želim više da te slušam!”
Nije mogla da zaustavi jecanje. Doktor Knežević je pokušao da je zagrli, ali ona ga je odgurnula, prestravljena. Vrišteći počela je da čupa žice i kablove, a alarmi su se oglasili.
Vrata na sobi se gotovo istog trena otvoriše. Medicinska sestra je u hodu, uvežbanim pokretima napunila injekciju nekakvom providnom tečnošću, pa joj ubrizgala u venu.
“Pusti me!”, vikala je žena. “Pusti me!”
Suze, bistre i teške, klizile su joj niz obraze. Sve slabije je uspevala da se odupire leku koji je počeo da deluje. Otkucaji srca su joj se, zajedno sa dahom, usporavali. Zaspala je.
