Veruj Univerzumu.
Moli se.
Bog zna zašto je ovo najbolje.
Sve se dešava s razlogom.
Budi strpljiva, biće bolje.
Govorim sebi ove fraze
kad shvatam da
sam udarila u zid.
Vrti mi se u glavi.
Ispred oči mi je sve crno.
Svetlost postaje sve slabija.
Stalno ponavljam ove fraze
dok me senka zida guta celu.
Zid postaje tako visok
da svetlost potpuno nestaje iza njega.
Pokušavam da ga srušim.
Uspem da uništim ciglu ili dve.
Ugledam mrvu svetla,
mala iskra nade.
Onda – BAM!
Cigla se obnavlja
a iznad se pojavljuju nove.
Isto se dešava
iznova i iznova.
Postajem frustrirana.
Vrištim.
Počinjem da udaram u zid besciljno
i time samo još više povređujem sebe.
Plačem,
jecam,
pitam:
Zašto?
Tišina. Odgovora nema.
Gledam u zid
previše umorna da bih
bilo šta više uradila,
previše otupela da bih brinula.
Prihvatam da je zid tu da ostane,
da svetlost nije za mene.
Ostatak svojih dana
provešću u tami.
Sedim ispred zida,
obavijena njegovom senkom.
Veruj Univerzumu.
Moli se.
Bog zna zašto je ovo najbolje.
Sve se dešava s razlogom.
Budi strpljiva, biće bolje.
Ne verujem više u ove glupe male fraze.
Kažem ih još jednom zidu.
Šale radi.
Ništa ne odjekuje.
