Postoji jedno pitanje
Kada je kraj ?
Kada mi ili neko drugi odluči
Kada nam se na glavu sruše svi problemi
Da li bežim od istine?
Ili za njom tragam?
Izgubljen sam već mesecima
I potišteno slomljen u samoći
Znate kako, niko nije odgovorio na pitanja
Šta je to najgore što se u čoveku probudi?
Šta je to što ga tera ka padu i to onom,
Najgorem od svih, duhovnom
Nisam ni sam saznao odgovor,
Ali sam sve bliži njemu,
Iz mog ugla je to najgore
Zapravo, totalno ne prepoznavanje
Prisao sam cilju
Ne prepoznajem sebe i ne sećam se sebe
Ni kakav sam bio ni kakav sam hteo biti
Postojim samo prethodnih par meseci
Imam osećaj kao da sam se tada rodio
I umro u istom trenutku
Sve ono čemu sam težio svih ovih godina
Palo je u vodu
I nepostoji povratak
Jer ne postoji sećanje
Duhovno, moralno i etički sam dotakao dno
Rodio se neki novi ja,
Najgori ja,
Onaj, koga se i sam grozim
Zapravo, oduvek sam te ljude izbegavao
Ali kako izbeci sebe?
Postoji li neka stanica
Na kojoj mogu dasačekam prošlog sebe,
Da mi se vrati,
Da ga oberučke zagrlim,
Nalupam šamare,
I pitam ga gde si čoveče do sada bio?
Tako je hladno i mračno ovde bilo
Sve ovo vreme,
Donesi mi sunce, donesi mi vodu i hleb
Preseci me i krsti me opet,
Bože ako me osećaš onako kako ja tebe
Usliši moje molitve i vrati mi sebe
Vrati mi one lepe dane
Vrati mi svrhu i postojanje
