Poraz ne boli bestidna čoveka
onog što časti ni ime ne zna
reč mu je svaka kao blato živa
proguta dušu, al obraz ne dira
Ne ogreših sebe, nazvah se bestidom
što u moru plavom traži svoju spas
da pročisti dušu strašnim pokajanjem
pred sobom da stanem i urlam na glas
Zgrešio nisam ako sebe pljunem
u neverna srca tuga jače kuca
boli se nadraže pomislima bludnim
pa me tako usnulog drže svu noć budnim
Oči su mi nakapale prepun bunar soli
ne tugujem, “nada mnom je nebo zatvoreno”
ostaje mi da se za svoju dušu molim
Jedini izlaz u spasenju svome vidim
