Odavno više ne čitam između redova,
a čitao sam, čak i previše,
i kada je trebalo i kada nije.
Vremenom sam prevazišao redove,
pa sam čitao između stranica, između knjiga, između ljudi…
e tek onda sam shvatio da je sve to isto,
i redovi i stranice i ljudi,
pa sam prestao da čitam.
Da se razumemo, prestao sam da čitam između redova,
smisleno i dalje čitam, retko, ali čitam, reč po reč…
Redovi su umorni od mene i mog stalnog čitanja između njih.
Tako drsko i bezobrazno mi to kažu, da se čak i moja griža savest naljuti na mene ?
A šta je sa mojim prstima ?
I moji prsti su umorni od mog stalnog gledanja kroz njih.
Uz to, prsti su dvostruko umorniji, jer su delovi ruku,
a i moje ruke su umorne od moje stalne pretnje da ću ih dići od svega.
Dakle, zaista sam ja glavni krivac, jer su svi oni umorni zbog mene.
Priznajem krivicu !!!
A šta bi bilo, kada bih čitao između prstiju, a gledao kroz redove ?
I vuk umoran od sitosti i ovce umorne od broja ?
Ne, onda bi samo umor prešao na drugog.
Kriv je !